Adam Nevil „Kult“

Svi mi u svakodnevnom životu artikulišemo određenu dozu horora. U pre-covid vremenu bi to moglo biti stajanje u redu na kasi, gradski prevoz, objava datuma finala omiljene serije ili strah „da-li-će-Laguna-prevesti-sve-delove-serijala-koji-mi-se-dopada“ (mada ovaj teror važi i danas). Sada kada je život okrenut naopako horor doživljavamo iz druge perspektive. Ali poriv da bilo koga zaista fizički povredimo u redu na kasi zarđalom satarom i posmatramo kako moždana materija leti na Pepsi proizvode (jedna je coca cola!) u nekom obliku, dotakne svakoga od nas. Srećom, ljudi su opremljeni savršenim odbrambenim mehanizmom u vidu zaboravljanja, pa po pravilu zažmure i nastave dalje (a tu je i strah od policije ili, u mom slučaju, užas spoznaje da mi zatvorenička odeća nikako ne bi lepo stajala).

Nekada bi smo rekli da nas strah ne pogađa direktno. Imamo probleme svakako, ali zaista, kada vas je poslednji put masovni ubica jurio nožekanjom dok ste „slučajno“ krenuli kući prečicom kroz groblje? Strah je bio udaljeni pojam, retko iskustvo, čudno i egzotično osećanje, koji mentalno shvatamo, ali nas emotivno ne dotiče (sa izuzećem minijaturnih srčanih udara zbog trenutno zagubljenog telefona ili ključeva).

Većina ljudske populacije želi da iskusi prijatne emocije, ali zbog onih hrabrijih i pomalo mazohistički nastrojenih bogovi literature izmisliše horor žanr.

Poput humora, horor operira na podsvesnom nivou i njegova efektnost obrnuto je proporcionalna shvatanju zašto uopšte funkcioniše. Suštinski, on postoji zarad stvaranja emotivnog iskustva straha u kontrolisanom okruženju bez razarajućih posledica. Uzmimo za primer, krajnje beskorisno osecanje krivice. Ako čovek sa sekirom već ne juri vas, sasvim je u redu da „vidite“ kako juri nekog fiktivnog karaktera bez potrebe da osetite išta emotivno za žrtvu. Uostalom ta osoba i ne postoji.

Danas maskirani ljudi stoje sa razmakom od metar i po. Prazne police u supermarketu i tišina dečijih parkova čine normu. Socijalni preokret izazvan pandemijom mnoge je poslao u kupovinu distopiskih, postapokaliptničnih naslova i dela sa tematikom zaraznih bolesti. Narativi o pandemijama nisu slike budućnosti ali drže ogledalo našim najdubljim i najzastupljenijim strahovima. Ali ne staju samo na tome već istražuju različite moguće načine suočavanja sa istima. I ne, sredstva za dezinfekciju se ne piju čak ni u ime horora, šta god Tramp pričao.

Ništa od svega što nam se dešava ne menja činjenicu da je horor forma umetnosti. Previše krvi i masakra publici će se smučiti. Neverovatnost ruši kredibilitet dok očiglednost uništava misteriju. Horor se prosto odmetnuo i inflitrirao u sve žanrove, romansu, komediju i dramu te za lenje mozgove kritičara pop kulture to znači da opisivanje horora nije samo teško, nadasve je lično

Sa tim rečenim uz rizik da naljutim fanove, zastrašujuća priča o paranormalnom, „Kult“ Adama Nevila, je za mene osrednja knjiga. (Pre)dugačko delimično napeto štivo stilizovano poput Veštice iz Blera. U prvoj polovini je zaista jezivo iskustvo. Atmosfera koja se prebacuje u hladni užas i mrak je opipljiva ; sjajno zaokružena čudnim i smrtonosnim kultom u središtu fiktivnog dokumentarca koji snima glavni lik. Sa nizom interjvua sa bivšim pripadnicima Nevil pokazuje sopstveno temeljno istraživanje psihologije kultova i nasilnog fundamentalizma. Verno objašnjava mentalitet onih koji se pridružuju toj vrsti grupa baveći se uzrocima koji nama u svetu izvan izgledaju potpuno iracionalno.

Avaj u drugoj polovini knjige pripovest počinje da gubi samopouzdanje i škripi više no daske u trulom patosu. Nevil u nizu dijaloga govori umesto da pokaže. A nije da nije imao prostora. Postavka konačnog obračuna izgleda pomalo naivno, zbrzano i neubedljivo. Tu je i ničim izazvan dodatak novog lika kojeg mogu opisati samo kao stereotipan i bespotreban. Velika šteta završitii roman gnusnog terora sa takvim anti-klimaksom.

Zbog viška od nekih 150 stranica, reptativnog pristupa temi koji je na momente dosadan i protraćenog potencijala Kult nije na mojoj listi preporuka.

Ipak horor je žanr unutar kojeg obitavaju mnoga dela koja koriste bojevu municiju da instaliraju barut adrenalina u naše seratoninske varnice. To što meni Kult nije odgovarao, ne znači da drugi neće spavati sa uključenim svetlom.

Adam Nevil „Kult“ – Laguna 2016

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s