Pre svega moram da napomenem par stvari. Grom me spalio ali ja obožavam YA fantasy. Najviše zato što se bazira na određenim stereotipima gde nema iznenađenja i glavolomki. U većini slučajeva ne umire niko. Ili ako neko ne pretekne u pitanju je sporedni karakter za kojeg me najčešće zabole uvo. A tu je i zagarantovan srećan kraj. Uživala sam u borbi sa autoritetom i nasleđem Predivnih stvorenja. Jednostavnosti i prostodušnosti Grišine triologije a Instrumente Smrti stavljam na listu omiljenih serijala ikad.
Kad već otvaram dušu i Twilight (film i to samo prvi!) odgledam bar jednom godišnje. Drugo što moram da naglasim je to, da uvek kada pišem o knjigama ulažem napor da napomenem i dobre i loše strane Bez obzira na subjektivni utisak. Ukusi su različiti pa se trudim to i da poštujem. Obaška i dobro dođe opravdanje za izgubljeno vreme ako knjiga ne vredi papira na kom je napisana. Sa svim ovim rečenim, kada govorim o serijalu Staklenog prestola Sare Dž Mas mogu reći da su Lagunine korice baš po mom ukusu. Onako svedenog dizajna i u mojoj omiljenoj nijansi sive (no pun intended).
Naravno da u svojim godinama ne očekujem od tinejdž serijala izazivanje kakve emotivnosti i/ili dubokoumlja. Takođe ako uverljivost nije prioritet (ipak je to fantastika) onda minimum minimuma je odsustvo kontradiktornosti. Po Masovoj, Selena najbolji asasin, savršeni ubica sveta, je upravo izvučena iz rudnika gde je bila rob a spava mrtvosanim snom pravednika hrkajući dok joj se stranci noću šetkaju kroz sobu(?) Ili sa pozamašnim poznavanjem otrova u jeku tajanstvenih ubistava oko nje zatiče divno upakovanu čokoladu bez poruke porekla i navaljuje svim silama da odvede sebe na put šećerne bolesti. Jer znate, Selena voli slatko. I to je samo par momenata prve knjige (ako računate i prikvel onda druge). Da preskočim nastavke koje se svode na to kako je junakinja naj naj naj i naj, malo soul searchinga i ljubavnih interesa peta knjiga (po engl računanju) je pokazala određenu dozu pameti. Malu.
Avaj, ako je Stefani Mejer zabila glogov kolac u vampirsku mitologiju sa svetlucanjem Masova je rešila da ispravi stvar. Pa vilenjacima dala sve karakteristike iz igrice sa dodatkom oštrih očnjaka i bockanjem po vratnim arterijama. Mislim da je to neki pokušaj da pojača seksipil ali šta ja znam.
A onda… SVAKI lik ima svog predoređenog para. I od kusur njih sudbinski preodređenih jedni za druge SVI do jednog započinju odnos tako što se mrze. Dodatno se bar u nekom trenutku zamrze još više pa se mrko gledaju i onda je sve opet u redu (ko Zadruga i Parovi jbt). U početku sam se zabavljala (sa savršenom preciznošću) predviđajući ko će s kim da završi ali vrag je odneo šalu u potpuno beskorisnom sedmom nastavku i uvredom za svaku inteligenciju u poslednjem.
Da objasnim sa par svetlih primera:
– Gigantski paukovi su lika zavili u mrežu. Nek uhvate i mene, zaviju u lepljivu prozirnu ljigavu tvar ali videću gde nas vode. I spasiti stvar… (još se i rimuje).
– Bitka, svi ćemo poginuti, brojčano smo nadjačani, pogledaj na onu stranu stiže spas u zadnji čas. (I to ne jednom nego DVE bitke isti sistem).
– Brana! Moramo srušiti branu! I veliki talas vode je pokosio neprijatelja. (Mada ova scena ima izvesni Frozen 2 twist ali pisana je pre crtaća pa ne znam ko je koga tu pokrao).
– Samo ako istinski vladar zapali usahle vatre mi ćemo se ujediniti i pomoći u velikoj borbi za bolji i lepši svet! (Mislim da sam ovde vrisnula Gondor calls for aid i isprepadala mačku).
Dakle suštinski nemam ništa protiv kada neko uradi LOTR rip off ali ne toliko očigledno i svakako ne toliko puta u istoj knjizi.
OCD da završim započeto mi nekad baš teško pada. Recimo u momentima 22gog sata ne spavanja kada pravim tortu. Ili kada sadim cveće pa četkicom brišem svaki list. Ali mislim da ga nikada nisam mrzela kao sada što me naterao da završim ovaj serijal od 8 knjiga.
Recenzija 
2 mišljenja na „Sara Dž. Mas „Stakleni presto““