„Cena radosti“ se bavi konceptima postoskudice, postkapitalizma, lažnih vesti i kontrole medija, populizma, klimatskih promena… u principu svega onoga zbog čega tvrdimo da su ljudi najveće zlo planete i da je čovek čoveku vuk. U takvoj klimi življenja kad jedan deo čovečanstva kliče „Bože baci ciglu i budi precizan“, Erikson dovodi pacifistički vanzemaljski superiorni entitet da nam pokaže kako bolje ipak može.
Njihova sila sile zabranjuje sve vrste nasilja – od nasilja u porodici do svih vrsta ratova širom sveta. Vojno-industrijski kompleks zastareva, kontrola granica je nemoguća, lekovi su bespotrebni, opijati svih vrsta ne deluju i većina svetskih ekonomija tone u mrak.
Za svakoga ima dovoljno osnovnih resursa. Pisac kroz više likova i njihovih tačaka gledišta prikazuje predsednike, premijere, medijske moćnike, trgovce oružjem i narkomane, domaćice, druge sf pisce… i kako ovaj novi svetski poredak utiče na njih.
Nakon uspostavljanja tako važnog i preko potrebnog pozitivnog, empatičnog pogleda na budućnost (Erikson je mica nad micama u pogledu ljubavi prema čovečanstvu), roman na žalost postaje filozofska diskusija sa neujednačenim ritmom i povremenom suvoparnošču u prozi.
Kao čitaoci dobijamo ekskluzivnu ulaznicu iza kulisa najvećih svetskih moćnika. Iako pod pseudonimima kritičnost političara iz stvarnog života bi bila s moje strane zaista pozdravljena. Pristup koji obećava dubinu, stvarnu analizu i društvenu i političku kritiku današnjih pitanja sa predlogom izlaza iz nje – nešto jedinstveno za naučnu fantastiku. Pa ipak, likovi ne ispunjavaju svoj potencijal. Završavamo sa plitkim, pojednostavljenim karikaturama iz stand up komedije.
Mislim da se nedovoljno fokusirao na to kako su se „obični“ ljudi širom sveta suočili sa situacijom ovakvog prvog kontakta. Poglavlja se svode na „Sada, kada je nasilje i glad nešto čega se čovečanstvo više nikada ne treba bojati, moram da prilagodim svoj pogled na život i svoje lične vrednosti.“ Nema zaključaka koji drže čitaoca zagriženim za konkretnu akciju. (Moji lični zaključci bi prešli u domen spojlera pa ih preskačem).
Ali ono što najviše plaši u „Ceni radosti“ je osnovna premisa koju se čini da Erikson prihvata i propoveda nam: toliko smo izvan iskupljenja u ovom trenutku u istoriji čovečanstva, toliko smo z***ali, da bi bila potrebna vanzemaljska intervencija da bilo šta promeni.
„Cena radosti“ verovatno neće izdržati test vremena i postati klasik ali je svakako preporučujem onima koji su svesni da problemi postoje i traže adekvatno štivo da svoje misli prevedu u reči i pozovu na dijalog.
Želim da verujem kako nam ne trebaju vanzemaljci da bi bili bolji.
Recenzija 
Jedno mišljenje na „Stiven Erikson „Cena radosti““