Rodžer Zelazni „Hronike Ambera“

Evolutivno gledano nema adekvatnog razloga da ljudi troše vreme i energiju na izmišljene svetove. Ne promovišu opstanak vrste, ne hrane nas, ne pružaju utočište. Ipak većina dece obožava igre uloga ili ima imaginarne prijatelje. Mi „odrasli“ odlučujemo da svoje slobodno vreme provodimo gledajući i čitajući fantastiku nasuprot pragmatičnijih poduhvata poput učenja novih veština ili bavljenja sobom na neki drugi način (uvek sjajan izgovor za neodlazak u teretanu). Da li iz čistog zadovoljstva, inspiracije, (anti)heroja, bega od realnosti (možda i pripreme za istu) ili kakvog sasvim (s)ličnog razloga nezaobilazni aspekt svakog fantastičnog putovanja je svet.

Ako pomislimo na dobro delo fantastike setimo se likova i nedaća. Kod nešto omiljenijih setimo se i dijaloga i citata, filozofije i metafora. A kod onih posebnih dela koji pamtimo bez obzira da li su dobri ili ne tako dobri, zapamtimo svet. Onaj u koji se želimo vratiti ili u njemu živeti. Iako serijal ne svrstavam u najomiljenije, za mene, svet nad svetovima fantastike je Amber. Jedini stvaran svet dok su svi ostali samo njegove senke.

Korvinov ciklus

I tom: Devet prinčeva Ambera, Puške Avalaona
II tom: Znak jednoroga, Oberonova ruka, Dvorovi haosa

Zadivljujuć je način na koji Zelazni započinje Devet prinčeva Ambera. Neimenovanim glavnim junakom koji se budi u bolnici bez sećanja ko je i kako je tamo dospeo. Fascinantan pristup upoznavanja čitaoca sa kompleksnošću sveta i njegovih intriga. Zbog njegove amnezije mi kao čitaoci smo na istom nivou sa glavnim junakom i napred nas vodi ništa više do harizme naratorskog glasa. Amber ne samo da je izuzetna maštarija on je i velika kompleksna misterija!

Hronike su jedna od „najrealističnijih“ fantazija sa kojom sam se susrela. Radnja i motivacija likova su upadljivo ljudske. Fantastični elementi služe samo da uveličaju priču bezi da je preplave. Klasična distinkcija dobar/zao ne postoji, nijanse sive razumete bez obzira da li prihvatate odluke likova ili ne.

Duhovit, šarmantan i dopadljivo nepouzdan narator. Mistična bića, mnoštvo svetova, intrige, osvete,konflikti, romase, bitke, porodični odnosi, magija i državna politika… Volela bih da kažem da je Zelazni stvorio savršeno (ako i postoji takvo). delo ali mane su neizbežne.

U drugom tomu pisanje postaje distancirano. Događaji su portretisani sa makro nivoa umesto izbliza i lično. I avaj priča postaje na mahove dosadna. Mnoštvo stranica o tome da Korvin razmišlja o nečemu… u osnovi o ničemu važnom. Dosta prostora je posvećeno opisivanju putovanja sa gotovo nikakvim dijalogom (što nekim ljubiteljima žanra i ne mora smetati). Tempo je nejednak ali kada Zelazni uhvati ritam dobijamo predivne prelomne trenutke i nepredvidljivo finale.

Merlinov ciklus

III tom: Aduti propasti, Krv Ambera, Obeležje Haosa
IV tom: Vitez Senki, Princ Haosa.

Osećaj čuđenja i otkrića koji su prožimali prve romane potpuno je nestao. Merlin razume svet, kao i mi. Zelazni pokušava održati napetost nagomilavanjem novih elemenata. Zaplet, obrt, pa opet zaplet i tako u krug što postaje zamorno i zbunjujuće. Samim tim onemogućen je i pristojan fokus na karaktere.

Primarni sistem koji Zelazni koristi da bi održao misteriju su konverzacije poput: „nemam dovoljno vremena da ti sve objasnim“ ili „ne mogu da ti kažem“.

Ipak Merlin je zabavan, pametan, dopadljiv i nesumnjivo vredan protagonista svoje priče. A tu su i Amber, Haos i njihove senke.

Sigurno su neki inovativni momenti izbledeli sa vremenom ali Zelazni je bio voljan da nam pokaže sve što je zamislio ili ikada sanjao. Sama njegova mašta vredna je da se ova kolekcija smatra klasikom.

Hronike u Laguni

PS. Zelazni je izveo omanji metafiktivni trik. Smestio je sebe u priču kao zatvorskog čuvara po imenu Rodžer koji „piše filozofsku romansu prožetu elementima užasa i morbidnosti.“ U univerzumu gde je Zemlja senka Ambera, postavlja se pitanje da li je romane koje čitamo pisala senka togu čuvara? 🙂