Kliford Simak „Tranzitna stanica“

Zašto se svi jednostavno ne možemo slagati? Zato što je komplikovano? Da nije možda jer sam napljuvala knjigu koju voliš i za uzvrat dobila etiketu „one glupe“? Zato što je sve skupo i svet nije fer? Možda univerzum tako hoće! Ali sve i da je samo jedan razlog zbog kojeg se ne možemo umno složiti ko sardine, da li bi ga kao kao ljudi mogli prevazići? Kakav god odgovor bio Simak sa Tranzitnom stanicom ponosno nosi palicu nade da čovečanstvo može prebegnuti sopstvenu tedenciju ka samouništenju.

Enoh Volas živi sam u dolini u sred ničega i sa svoje 124 godine ne izgleda dana stariji od 30. Njegov dom je intergalaktička stanica gde vanzemaljci presedaju na svom putu kao i mi kada menjamo autobus. Ratni veteran zaposlen kao upravnik stanice svakodnevno dolazi u kontakt sa najrazličitijim formama života pre no što posetioci u tranzitu uhvate sledeću zvezdanu konekciju. Pojedini vole da ćaskaju uz kafu i dele priče sa svojih svetova, drugi pak nemaju očigledan aparat komunikacije a ni stalan oblik tela kad smo kod toga. Neki našem junaku ostavljaju poklone u vidu raznih artifekata kojima Enoh može ili ne mora nužno znati primenu. Simakova mašta ne poznaje granice i Tranzitna stanica dovodi galaksiju pravo pred čitaoca. Ali CIA primećuje nešto čudno i počinje da njuška…

U romanu gotovo da ne postoji akcija. Svemirskih bitki i avantura nema. Simak voli da se hvata u koštac sa drugačijim konceptima SFa dodavajući podzaplete o telepatiji, duhovima, univerzalnog spirituizma i virtuelnoj stvarnosti što lagani tempo ovog romana pretvara u sf bajku. Pogotovo kad uzmemo u obzir opise vanzemaljaca. Od bezobličnih bića koje plutaju u gustoj tečnosti preko mislilaca i zelenih filozofa. Ipak možda najinteresantniji narativ nije sam SF već poenta romana koja se bavi usamljenošću jednog čoveka. Dok istražuje svoju kontradiktornu želju da istovremeno angažuje i izbegava svoje bližnje, kao i želje da se drži krute odgovornosti upravnika tranzitne stanice a da sa druge strane poboljša sudbinu čeovečanstva, Enohova socijalna izolacija i od Zemlje i od galaktičkih zajednica u svojoj srži nosi otuđenost i tugu.

U početku priča izuzetno obećava. Postoji osećaj misterije i Simakovi rularni opisi melanholičnog protagoniste i njegovih svakodnevnih zanimanja postižu jedinstveno emocionalno raspoloženje. Ali kako roman napreduje narativ postaje zbrka očiglednih poruka koje pisac želi da prenese. Tranzitna stanica izaziva osećaj misaonog eksperimenta ispunjenog mnoštvom skretanja i pitanja na koja odgovori ne postoje. Kao da se autor jednog dana probudio i zapitao „šta ako je moja kuća zapravo…“ praveći od toga misaoni eksperiment umesto da se pozabavi kreiranjem koherentne priče. Iako su opisi vredni truda, pojedine teme deluju zastarelo i naivno. Simak više ceni alegoriju nego razvoj zapleta, što potvrđuje i kraj u stilu deus ex machina koji za mene lično ostavlja ustavlja gorak ukus varanja i lenjosti.

Tranzitna stanica je jedna od onih knjiga gde supstanca trijumfuje u odnosu na stil što nekima može ostaviti utisak monotonog štiva. Rekla bih da se za razliku od današnjih pisaca SFa Simak nije pozabavio time da napiše priču koja će adresirati sve implikacije i posledice ideja koje je imao i započeo. Moderni SF je uznapredovao ka promišljenijem i angažovanijem nivou pripovedanja. Tako da ukoliko naginjete kao potonjem zaobiđite Tranzitnu stanicu za ostale ova SF bajka može biti lagodno uživanje.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s