Adrijan Čajkovski „Deca vremena“ i „Deca propasti“

Nauka kaže da pored onih od iznenadnih zvukova i gubitka tla svi drugi strahovi su stečeni vremenom. Nauka greši. Odgovorno tvrdim da sam se rodila sa izraženom fobijom od bilo čega što ima više od dva para nogu, antene, bodlje ili u najgorem slučaju na sve to i leti. Kad kažem „fobiju“ mislim na instant transformaciju u vrištavu mahnitu osobu koja protivno ubeđenju da trči isključivo u igricama, prestigne i Usejina Bolta – lagano. Živo se sećam situacije gde sa sve psom i mačkom u sobi čujem čudnovato krckanje. Moj um je dotični zvuk preveo u nešto tvrdooklopno, ljigavo i leteće pa u tipičnom maniru dao jednostavnu instruktciju – pokri se ćebetom preko glave i ne mrdaj! Ko veli ili će me pojesti ili će otići, trećeg nema. Elem da ne prepričavam tu večnost apsolutne paralize u neko doba zvuk uljeza prestane. Teškom mukom skupim hrabrost, spustim ćebe do nosa i imam šta da vidim… Cela soba prekrivena perjem… PERJEM!!! Naime krckanje u mojoj glavi prevedeno na „poješće me veliki leteći insekt“ je bio bratski podeljen obrok u vidu goluba (GOLUBA! Golub – insekt? Insektolub?) kojeg je mačka donela svom psećem drugaru. Kako mački nije bilo ništa a veterinaru sam zbog psa stavila koju iljadarku u džep puko mi je film i kupila sam Raid. Zato čitam Čajkovskog, govorim tiho, nosim Raid sa sobom i… poprilično grešim.

Čajkovski nije pisao o strašnim dlakavim paukovima, niti bubama ili insektima. Pisao je o civilizacijama u kvalitetnom maniru sa izgradnjom sveta kakvom se retko srećemo danas. Deca vremena su šest stotina stranica naučne fantastike zasnovane na evoluciji u narativu smeštenom kroz hiljadu godina. Putovanje koje završite sa mnoštvom izvučenih citata i divnim osećajem da za čovečanstvo ima nade.

Neretko su priče naučne fantastitike preterano složene u tehničkom jeziku te se čini kako autor pokušava da dokaže koliko je pametan. Međutim nakon prvog poglavlja postalo je jasno da je ovo roman u kom su priča i razvoj likova glavni prioritet. Čitalac prati nekoliko različitih perspektiva. Ljudskog klasičara koji se smatra specijalistom za napredniju verziju društva sadašnjice. Perspektivu čoveka / mašine / veštačke inteligencije. I konačno perspektivu paukova. Pomerajući uglove pripovedanja Čajkovski pokazuje uspon portida koje razvijaju sofisticirano društvo dok shvataju kako treba preživeti i napredovati, i uz put – grešiti. Sa druge strane svedoci smo gotovo propasti homo sapiensa koji se praktično resetuju na feudalno društvo u svojoj plutajućoj svemirskoj barci.

Razvoj paukova tokom različitih faza je intenzivno, detaljno i složeno a opet način na koji vrsta napreduje se čitaocu čini tečno i prirodno. Čajkovski istražuje širok spektar tema koje komplikuju bilo koju civilizaciju, rodne uloge, seksizam i kulturu. Neretko nacionalni razvoj prikazuje zanimljivim paralelama sa ljudskom istorijom, poput često sukobljenih uticaja nauke i religije.

Sa svojim intenzivnim, nepredvidiljivim i izuzetnom zadovoljavajućim krajem Deca Vremena zaista daju dobar argument da sve sa tehnologijom širenja kroz svemir, postoje pitanja koja treba rešiti ako čovečanstvo želi preživeti dugo u budućnosti – ne nužno u dubinama svemira već i kod kuće.

Nastavak Deca Propasti koristi potpuno iste tehnike kao i predhodnik ali na usporeniji, zapetljaniji i meni lično dosadniji način. Više perspektiva, veliki raspon vremena, dodatak zapleta u stilu triler romana i osnovna tema: usamljenost i želja za komunikacijom. Čitalac prati grupu istraživača sa zadatkom da teraformiraju nov dom za čovečanstvo samo da bi otkrili da na ciljanoj planeti život već postoji. Da li će ga uništiti ili sačuvati? Da li će sarađivati i kakve su posledice njihovih odluka? Drugi narativ je pomalo njanjava priča o prvom kontaktu tri vrste: ljudi, paukova i oktopoda. Verovatno zato što su oktopodi manje individualistični ali i mnogo fluidniji u emocijama, njihove motivacije, alijanse i razmišljanja su dodatno vanzemaljske i samim tim teže za poistovećivanje i povezivanje u odnosu na paukove. Deca propasti bez predhodnika zaslužuju uloženo vreme ali u odnosu na Decu vremena nisu dostojan naslednik.

Ako tražite novu viziju naučne fantastike i imate otvoren um o broju nogu i očiju protagonista deca vremena su predivna knjiga i vrede čak i ako podstaknu paukovite snove (Raid je uvek blizu).

“Život nije savršen, pojedinci će uvek imati svoje mane, ali empatija – puka nesposobnost da se oni oko sebe vide kao bilo šta drugo osim kao narodom takođe – na kraju pobeđuje sve.”

Adrijan Čajkovski „Deca vremena“

Čajkovski u Laguni.

Jedno mišljenje na „Adrijan Čajkovski „Deca vremena“ i „Deca propasti“

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s