Met Raf „Lavkraftova zemlja“

Samo u slučaju apsolutnog izostanka interesovanja ili života pod kamenom, šansa da vas je bar promil Lavkraftove sfere zaobišla jednaka je šansi da ja sutra ustanem mršavija i pametnija. Dakle – nikakva. Čak i okoreli protivnici žanra su na podsvesnom nivou registrovali nešto od autorskog genija kosmičkog pesimizma (True Detective), visceralnog horora (Hanibal, Walking dead) ili ljigavih strahota sa i bez pipaka (The Strain, Stranger Things). Čitava karijera svetski priznatog Giljerma del Tora je zavijena u Lavkraftovo ruho. Na sve to, paralelno sa hororom i užasom, možete kupiti slatke – male – plišane – igračke Ktulua.

Hauard Filips Lavkraft „ima“ izvanrednu posthumnu karijeru. Umro je 1937e godine kao opskurni autor koji je mršav život škrabao od horora i naučne-fantastike u svetu amaterskih časopisa. Ali dela su mu opstala. 60-ih počele su adaptacije istih u vidu B-filmova i od tada njegov uticaj na žanr jeze i straha se samo povećava. Nešto promiče između Lavkraftovih nezgrapnih rečenica i mnoštva kitnjastih prideva što osvaja maštu. Doneo je jezu koja se uvija u našu biologiju i teror koji je proširivao astronomske horizonte (umesto da se bazira na isključivo teološkime prestupima, kao što je to činio gotski horor do tada).

Ovo priznavanje sveprisutnosti nečijeg dela se najočiglednije videlo na najprestižnijoj nagradi u svetu fantastike. Svetska nagrada za fantastiku i njena bista Lavkrafta. Bar je bilo tako jedno četrdesetak godina. Sve do momenta kada su ratnici političke korektnosti spustili prstiće na svoje tastature predvođeni N.K. Džemisin te izjavili kako ne žele nagradu ovekovečenu u liku rasiste. Jer vidite, Lavkraft jeste bio rastista. I kakvi god argumenti ljubitelja bili, poput: da je živeo u multietničkom komšiluku sa mešavinom kultura koje nije razumeo; da je to „bilo takvo vreme“; da je svoju pesmu gde blati „crnje“ bez namere da je objavi napisao sa 22 godine a tada „svako piše gluposti“; da svi dokazi za njegovu rasističku prirodu dolaze iz privatne korespondencije te da Lavkraft nikada nije delovao po svojim ubeđenjima, nisu urodili plodom. Simboli, hteli mi to ili ne, imaju moć. I nagrada je promenjena 2015te godine. Naredne 2016te na scenu fantastike stupa Met Raf sa bombastičnim naslovom „Lafkravtova zemlja“.

Lavkraftova zemlja je roman organizovan u osam poglavlja sa epilogom. Svako poglavlje u osnovi funkcioniše kao samostalna kratka priča sa različitim motivima horora i predstavljenim likovima. Likovima u vidu veoma pametnih, finih Afroamerikanca koji su protiv svoje volje, zaronjeni u podzemlje zlonamernog vračanja u danima Džima Kroa (aktivne rasne segregacije) – kao da sam „Džimi“ nije bio dovoljno prokletstvo. Međutim, postoji nit koja povezuje sve njih, a prvo i poslednje poglavlje zatvaraju petlju, umotavajući je u koherentni narativ. Narativ koji postavlja kosmički užas nasuprot vrlo opipljivom užasu ere za koju mislim da bi mnogi želeli da zaborave da postoji, (ups postojala). Sa osnovnom premisom „čudovišta su stvarna, ali rasizam je najgori monstrum od svih“, na stranicama se nalazi mnoštvo opisa afroameričkih iskustava iz 1950ih. Uključujući i dirljiv prikaz nereda iz 1921e godine kada je rulja belaca kojima su gradske vlasti dale oružje i legitimno pravo da ih koriste, postavljajuči ih kao zamenike šerifa, napala crne stanovnike u Tulsi, Oklahoma. Događaj u kojem je „legalno“ poginulo 36 ljudi tamne kože nazvan je jedinim od najgorih incidenta rasnog nasilja u američkoj istoriji.

Mnogi junaci horora izmakli su hvatanju pretvarajući se da su njihovi protivnici – ponašajući se kao zombiji ili nebitna osoba pod šalom – ali to nije opcija za crnačku porodicu koja pokušava da živi anonimno 1954e godine. Na početku romana ispričana je priča o crncu koji putuje sam autoputem. Čoveka zaustavlja beli policajac koji mu kaže da putuje kroz „zemlju zalaska sunca“ (praksa po kojoj svi ljudi obojene kože moraju napustiti grad pre sumraka i koja je naišla na osudu u državama Juga tek šezdesetih godina prošlog veka). „Da sam vas uhvatio ovde po mraku, bila bi mi zakleta dužnost da vas okačim o jedno od ovih stabala.“ Zatim primećuje da je zalazak sunca za sedam minuta, ali da čovek verovatno ne može da pređe granicu naseljenog područja ukoliko ne ubrza ili ne napravi ilegalni polukružni zaokret, što bi imalo sopstvene posledice. Čovek se odvozi i sa svakim komadićem svetla koji sklizne ispod horizonta opasnost se eksponencijalno povećava…

Ovaj osnovni scenario je poznat ljubiteljima horora, prikazan jednako eksplicitno kao i u vampirskoj mitologiji, gde je opasnost od mraka veoma dobro utvrđena. U romanu Meta Rafa, jezivom delu društveno svesnog horora, ta paralela je apsolutno namerna.

Jedna od neobičnih navika koju je Lavkraft preneo na čudnu fikciju generalno bila je praksa korišćenja radova drugih pisaca (naročito Poa) – nekad čisto inspiraciono nekad konkretno. Tako i Raf piše svoju verziju Stivensonove priče o Džekilu i Hajdu, u kojoj se nalazi crnkinja koja „postaje bela“, doživljavajući na taj način drugačiju društvenu stvarnost.

Rafov roman sadrži sve što bih želela da dobijem od kosmičkog horora. Uklete lutke i spletke naučnika – vrača. Čudne svetove pod vanzemaljskim suncem u kojima prebivaju nezamislive stvari. Junake koji se portretišu kao izvanredni ne zbog njihove hrabrosti ili junaštva (mada vešto i obilno pokazuju oboje) već zbog njihove relativne normalnosti. I pored svega toga Lavkraftova zemlja je prilično prijemčiva onima koji možda ne bi želeli da čitaju o „nespoznatljivim, bezobličnim, kiklopskim, eldričkim, tajnovitim, fantazmagoričnim“ (i tako dalje) opisima ranijih dela ovog žanra.

I tako, čitajući ovaj osvrt deluje kao da je roman savršen. Zanimljiv, inteligentan i društveno osvešćen. Još sa temom (i naslovom!) koji ukazuju na ozbiljnost dela. Ali razigrana upotreba žanrovskih klišea ubrzo uveravaju čitaoce da Raf ovu knjigu piše ne radi važnih moralnih izjava o rasizmu, već radi naše zabave i prikaza sopstvene vizije „Lavkrafta čoveka“ nasuprot „Lavkraftovih dela“. To je doslovno crno-beli svet sa malo složenosti ili nijansi.

U knjizi je vrlo malo istinskog Lavkrafta. Površnosti su tu – čudni kultovi, noćni rituali, čudovišta sa više delova tela nego što je neophodno – ali u Rafovom delu se ne mogu pronaći psihički užas ili verno prenešena egzistencijalna strepnja. Pretnje su stvarne i očigledne: belac, često sa pištoljem. Lavkraftove strahote bile su zastrašujuće ne zato što su izgledale stravično (mada su to svakako činile), već i zato što su bile izvan naše sposobnosti poimanja.

Sveukupni ton romana je neobično blag i Raf se kloni dubokih emocija konstantno raspršujući svaku napetost koju knjiga stvara. Postoji ta osnovna premisa da je borba sa stalnim rasizmom na neki način pripremila protagoniste za suočavanje sa natprirodnim bićima koji bi ih najradije pojeli. Takvim ponašanjem odgovor junaka na horor je jednostavno neubedljiv. Antagonista u vidu paušalnog negativca nije razvijen niti su njegovi dublji motivi objašnjeni. Uz to je i poprilično dosadan i predvidljiv. Suštinski većina pripovedaka se nije veoma udaljavala od mešovitih natprirodnih elemenata viđenih u Dosijeima X.

Lavkraftova zemlja je dovoljno korektna i trebalo bi da zabavi čitaoce koji vole žanr i/ili ih interesuje drugačiji prikaz rasizma, ali je istovremeno mlaka sa obzirom na tematiku.

Kontraverza oko Lafkrafta se nastavila i ove godine kada je Džordž R.R. Martin domaćin online ceremonije nagrade Hugo (prestižne nagrade za ostvarenja naučne fantastike) koristio svaku priliku da promoviše Lavkraftov rad i zaveštanje. A na sve to se i „mučio“ izgovarajući imena nekoliko nominovanih koji su „sasvim slučajno“ druge boje kože u odnosu na belu. Koliko su ga prozivali zbog toga, Martin mora da suze roni sa svojim milionima dolara. Pa se postavlja pitanje koliko smo zapravo sposobni da odvojimo delo od lika stvaraoca? Ako ništa drugo trofej Svetske nagrade za fantastiku je zamenjen skulpturom drveta. I ostaće tako bar dok vegani i zaštitari prirode kažu da može.

„Ali priče su kao ljudi, Atikuse. To što ih voliš ne znači da su savršene.“

Met Raf „Lavkraftova zemlja“

Met Raf u Čarobnoj knjizi.