Dejvid Gemel „Drenajski ciklus“

Na poprištu bitke između pljačkaša Tolkina na jednoj i imitatora Martina na drugoj strani, u sivoj zoni klasičnog protiv modernog, obreo se Gemel. Njegov Drenajski ciklus baziran na borbi između dobra i zla ima sasvim dovoljno stereotipa da zadovolji ukus ljubitelja tradicionalne epske priče. Ipak, uvođenjem likova složenijeg sklopa od prostog „ja dobar – ti loš“ herojsku fantastiku približava modernije orjentisanim čitaocima.

Romani bazirani harizmatičnim figurama suočenim sa opasnošću i nemogućim šansama da iz nje izađu živi. Likovi koji teže da učine ono što je ispravno nasuprot lako ali opet – nisu cvećke. Drenajski ciklus se sastoji od 13 romana koji se mogu čitati svaki za sebe jer ne predstavljaju kontinuirani narativ, što je bonus za one koji ne žele da se investiraju u glomazne epske serijale.

Kroz četiri prevedene knjige kod nas, defiluju čini se, jasno definisani karakteri. Veteran, borac za pravdu, pritajeni ubica, alabino mag… Ali sa svakom pređenom stranom Gemel uvodi nijansu sive u svoj naočigled crno beli svet. Pozitivci imaju mane, negativci osobine za iskupljenje.

Gemel nije najveštiji u pisanju ženskih karaktera, niti romanse… zapravo ničega ženskog ili ljubavnog. Ono gde briljira jeste akcija, bilo pripreme za opsadu, bitke, duela ili jurnjave. Mnogi će smatrati Gemelovu naraciju vođenu akcijom osvežavajućom. Posebno oni frustrirani epskim fantazijama u kojima se čini da je autor obavezan da opiše tačno šta svi u datoj sceni nose, kakav je materijal i kulturni značaj cipela. Ljubitelji bogate dubine takvih epova verovatno će biti razočarani. Pa ipak, nećete imati vremena za jadikovanje za ružama koje niste pomirisali, jer zov bitke gura napred, vukući vas (voljno ili ne) zajedno sa sobom. Čini se da Gemel shvata da je njegova snaga pisanje akcionih scena i svoje umeće rabi do krajnjih granica.

Izradnja sveta je s tim u skladu pomalo nejasna. Pozornica je bojno polje ovde i sada. Gemel je svet izgradio sa namerom da ga predstavi rušenjem kamen po kamen te čitaoc lako gubi percepciju. 

Nažalost u jurnjavi za brzim tempom bez stajanja narativ gubi momentum. Gemel koristi sistem pripovedanja iz trećeg lica ali prečesto prebacuje sa jedne na drugu (treću, četvrtu…) tačku gledišta, ponekad i u sred scena što smanjuje napetost. Mističnost u motivacijama likova nestaje jer svakom liku neko vreme provedete u glavi i radnja postaje predvidljiva.

Moja najveća zamerka je repetativni deža-vu ukus koja svaka knjiga nakon Legende ostavlja. Malo verovatna ekipa junaka koja se suprotstavlja nemogućim šansama. I tako u krug. Uz to ono što je na početku bio uverljivi karakter sa manama na kraju se pretvara u nerealne mogućnosti iskupljenja. 

Ako više volite nihilizam moderne fantazije zaobiđite Gemela. Ima previše heroja i uvredljivu dozu nade. Ako vam ne smeta stereotip a muka vam je Tolkinovih imitatora ova knjiga može biti dobro rešenje, pogotovo kao uvod u žanr fantastike.  

Rat.
Kakva mala reč. Kakve teške, samrtne muke.

Dejvid Gemel „Legenda“

Nedovršen serijal u Laguni.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s