Gost na blogu „Dina“ i Filip

Ne smem se bojati. Strah satire um. Strah je mala smrt koja donosi potpuno brisanje. Spremno ću se suočiti sa strahom. Dopustiću mu da prođe preko mene i kroz mene. A kada bude minuo, upraviću svoje unutrašnje oko da mu osmotrim tragove koje je ostavio. Ali tamo kuda je strah prostrujao neće ostati ničega. Preostaću samo ja.

Frenk Herbert Dina

Čitajući Dinu Frenka Herberta nisam mogao da se otmem utisku da je knjiga inspirisana velikom naftnom krizom 1973. Čitajući zatim Vikipediju o Dini, zapazio sam da je knjiga izdata 1965. godine i sada ne mogu da se otmem utisku da je velika naftna kriza zapravo inspirisana Dinom, zbog samog akta upotrebe resursa kao sredstva ucene/ultimatuma za vreme rata. Da, dobro ste primetili, nemam veze s istorijom, ali reklo bi se da je Oskar Vajld ipak bio u pravu kad je tvrdio da „Život imitira umetnost mnogo više nego što umetnost imitira život“.

Dina je klasik naučne fantastike kao i jedna od najprodavanijih tj. najpopularnijih knjiga tog žanra. Uprkos tome, po mom mišljenju je mnogo više uticaja imala na žanr epske fantastike. Dovoljno je reći da su Džordanove Aes Sedai inspirisane Bene Geseritima, Polova sudbina Mesije, Kvizaca Haderaka i prvog muškarca koji ima iste moći kao „veštice“ je pak stvorila Randa i njegovu legendu o Zmaju i prenošenju prethodnih života direktnim „ubrizgavanjem“ sećanja, a Fremeni (Slobodnjaci) su preteča Aiela kao miroljubivog, nomadskog naroda koji su zbog teških životnih uslova postali najmoćniji ratnici i pošli za svojim Mesijom u osvajanja. U nedavnom intervjuu na jednom Jutub kanalu, Stiven Erikson je izjavio da je svoju prvu knjigu, Mesečeve vrtove, strukturirao po uzoru na Herbertovo remek-delo. To su dakle već dva serijala epske fantastike, oba u samom vrhu žanra, koji ponešto vuku iz Dine. Naravno, ukoliko bih se potrudio, siguran sam da bih našao još poređenja, sa recimo pustinjskim ljudima u Bretovom Demonskom ciklusu, itd. S druge strane, opšte je poznato da su Ratovi zvezda praktično Dina sa AliExpressa, do te mere da je Herbert u jednom intervjuu za Oregonske novine izjavio da će morati STVARNO da se potrudi da ne tuži (Džordža Lukasa).

To ukratko opisuje kulturalnu vrednost Dine i stavlja je po istoj tek stepenik ispod „začetnika“ žanra, Tolkina. Inače postoje i brojne sličnosti između Tolkina i Herberta, a ključna je da su njihova deca izdala više njihovih knjiga nego oni sami, doduše s različitim uspehom i odzivom čitalaca. Dakle, priča prati porodicu Atreides, jednu od velikih kuća Imperije, koja se seli sa svoje matične planete na misteriozni Arakis, pustaru gde se sakuplja začin (čitaj: droga) melanž, koji je ključan za funkciju same Imperije i njenih raznih frakcija. Za domoroce Arakisa, najvažniji resurs je voda, a ne začin, što stvara sukob na kojem se temelji sama priča. Naravno, gde su plemići, velike kuće, car, tu su i izdaje, spletke, previranje, podmetanje, planovi unutar planova unutar planova, jer ko kontroliše začin, kontroliše univerzum.

Stil pisanja je direktan i jednostavan, Herbert se više fokusirao na dijaloge nego na ekspoziciju što će nekim čitaocima prijati, a nekima pak možda i zasmeta, ali celokupan utisak knjige je da se toliko lako čita, da kad sam se udubio u poslednjih stotinak strana i potom stigao do kraja, praktično sam skočio od iznenađenja da je priča tu stala. Naravno, iako je knjiga tehnički „samostalna“, Herbert je svakako napisao još pet nastavaka, a njegov sin još milijardu nakon toga, ali kraj je dovoljan sam po sebi, iako bih ja lično voleo i neki epilog. Herbert koristi mnoge reči i fraze iz arapskog (ili kvazi-arapskog), poneke čak i iz srpskog jezika, ali one ne predstavljaju veliku prepreku u čitanju, bar za mene.Što se tiče karakterizacije i razvoja likova, kao i same priče, sasvim su adekvatni u većini slučajeva. Zamerka je u tome što je Pol apsolutni Gari Stu lik, koji je u potpunosti opremljen za sve što jeste ili što će postati ili neće postati njegova sudbina. Koncept predviđanja budućnosti odnosno astralne projekcije/putovanja kroz vreme koji je upotrebljen mi se dopao, nije bio nepotrebno komplikovan niti snishodljiv prema čitaocu kao što je to često slučaj. Pre otvaranja knjige, na mnogo mesta sam čitao i slušao o tome kako je Herbert stvorio Arakis da bi našao mesto svojoj filozofiji na isti način na koji je Tolkin stvorio Srednju zemlju da bi tu nastanio svoje jezike. To je verovatno izraženije u nastavcima, jer ovde nisam primetio mnogo više od njegove fasciniranosti evolucijom kao samoupravljajućom silom koja je suprotstavljena eugenici kod ljudi, dok je na nivou prirode pobornik upravo suprotnog pristupa. Interesantan je i njegov ciničan stav prema religiji, dok istovremeno priznaje i prihvata važnu ulogu koju ista ima u civilizaciji.

Dina je svakako jedna od zanimljivijih knjiga koje sam pročitao u poslednje vreme, a s obzirom da sam tek završio Malašku knjigu palih, to je samo po sebi preporuka. Verujem da su je mnogi od vas već pročitali, te da će je mnogi još pročitati zbog filma koji je nažalost odložen. Za one treće, evo malo podstreka da protrljaju dlanove i bace se na jedan klasik oko koga neće morati mnogo da se naprežu.

Osvrt by Filip Marinković objavljen u okviru #ivanovizazov @DelfiKutak grupe.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s