Mark Lorens „Oshajmski točak“

Oshajmski točak spada u one knjige koje sam pročitala sa uživanjem a onda shvatila da ima više rupa od babinog miljea. Rečima velikog mudraca i mislioca, jedno veliko „HMMM“.

Nakon umereno dosadnog Lokijevog ključa, sa svojim sindromom sporosti na dve trećine knjige, i „surovog klifengera“ (ovako kažu ja sam morala da se podsetim koji je) Lorens ne štedi svoje junake ni za predah. I to je ono što završnicu trilogije Rata Crvene kraljice uz humor i dobre opise akicije čini interesantnim štivom.

Izgradnja sveta nije loša ukoliko volite miks magije i tehnologije. Slomljeno carstvo je Evropa u dalekoj budućnosti, nakon što su tehnološka katastrofa i nuklearni rat doveli planetu u mračno doba u kojem se oslobađa magija. Dok se misterija Točka razotkriva, Lorens prepliće magiju i tehnologiju, gradeći postavku punu čuda.

Prva polovina romana je prilično zabavna. Džalan (tačnije Lorens) ima zanimljiv stil naracije i humor zahvaljujući kome sam uživala tokom njegovog putovanja. Ali nevolja počinje dolaskom stvarne radnje. Svakim spominjanjem (a spomene se često), prolazila sam kroz objašnjenje kako se polakoooo… okončava svet i njegova propast mora biti zaustavljena. Dok realno, pisac se nije potrudio da me ubedi u neizvesnost Džalanovog pohoda. U osnovi- minimalno zanimanje za suštinski zaplet knjige.

Boravak Snor(K)ija i Džalana u carstvu (spojler) nije hronološki objašnjen već po celoj knjizi rasutim flešbekovima. Što sam po sebi nije loš koncept ali se podudara sa stresnim situacijama. Najčešće tokom neke tuče ili uzbidljivog momenta iz kojeg se osećam istrgunuta na samom početku. Lorens voli da uplete neki prošli narativ u zaplet što i nije preterano zanimljivo jer je ishod nadasve poznat. Ah da tu je i sitnica da Lorens pored sve svoje mašte bezočno krade razne mitologije da bi napravio predeo po kom se već kreću..

Drugi problem koji imam sa narativom je taj što se pisac nije potrudio da uspostavi neke od Džalanovih veština. On je neku obuku prošao, koju ne zna se i to stvara super podlogu za „Džalan – deus ex machina “ koji preživi u ključnim trenucima.

Kad smo kod Džalana… Uz rizik da me spale pobornici lika i dela Lorensovog, kao pisca ga smatram kukavicom. Možda je jednom u knjizi imao hrabrosti da svog glavnog junaka napravi onakvim kakvim ga predstavlja. Razvatnik kome je jedino stalo do sopstvene kože. Džalan konstantno kuka kako nije osoba koja treba da se bavi ičim drugim do ničim uz hranu, piće i žene. Što bi bilo sasvim korektno da se ne ponaša u potpunoj suprotnosti sa tim. Kao ja kad perem sudove. „Sad ću sve da vas razbijem! I ti kutlačo zagorela ideš u kantu!“ Onda ne samo da operem sve već se samoinicijativno latim ribanja rerne. Sad će neko ovde izvući argument „ali ti moraš sudove da opereš“ (ne moram mogu da pređem na jednokratnu plastiku sutra al pazim na planetu!). Stvar je u tome što Džalana istinski ništa ne tera dok radi herojske stvari. Čak i ne pokušava da se iz njih ozbiljno izvuče koliko god u svojoj glavi njakao da „samo što nije“. Bar jednom da je okrenuo konja pa da ga je puko grom i da poverujem u sudbinu. Ovako Džalan kevće ko bezmalo svaki pas visine do članaka dok se besi zmaju o nogu. Kao da Lorens nije mogao da se razmrsi iz klupka sopstvenog humora. „Hahahaha ja sam kukavica i ne želim da budem ovde hahahahaha“ – reče on zabijajući zombiju nož u oko i merkajući sledeću karakondžulu.

Pokušavajući da rešim „Geraltov -Hmmm- paradoks“ s početka ovog teksta iščitala sam određen broj osvrta po internetu. U glavnom se do neslućenih visina diže „Lorensovo razvijanje karaktera“ koje ja, iskreno, videla nisam. (Autori takvih i sličnih tekstova bi mogli da pripaze. Sa takvim uzdizanjem promena protagonista prave jedan vrli novi stereotip). Na protiv, likovi su zaglavljeni u svojim karakternim postavkama. Princ Džalan se tvrdoglavo drži istog sebičnog stava kakav je uvek bio uprkos tome koliko ga događaji ni(su) promenili. Snori ostaje posvećen svojoj suludoj potrazi nit mirišući nit smrdeći pritom. Neodlučna Kara i Henan su stavljeni na poziciju statista i sredstva zapleta. Po mom skromnom mišljenju Lorens je napisao zabavne ali ne i uverljive likove koji se nisu makli dalje od početka.

Sporedni zapleti sa Džalanovom sestrom, Gospom Plavom, Mučaljivom sestrom… zazuzimaju dosta prostora sa zbrzanim razrešenjima. Edris je solidan zlikovac i sa obzirom na pun džak antagonista, fino se istakao kao neko kome je konflikt sa Džalanom ličan. Međutim njegove motivacije su mlake i budući da se raširio na tri knjige očekivala sam uverljivije razloge i ciljeve.

Kraj je neuredan i zamuljan. Kao da svi likovi po dogovoru kasne na žurku. Za trilogiu koja se bazira na misteriji i očekivanjima, napetosti i preokretima, Lorens se nije proslavio. Hmmm.

Tvoji snovi će te rastrzati, Svako je žrtva sopstvene uobrazilje: svi mi u sebi nosimo seme sopstvene propasti.

Mark Lorens „Oshajmski točak“

Završnica trilogije Rat crvene kraljice u Laguni.