Svet nije bezbedno mesto. Ljudi su različiti ali ne i jednaki. Jednaki a ponajmanje ravnopravni. Ravnopravni nikako isti. Iz nerazumevanja ove problematike nastao je fenomen poznat kao „borba za socijalnu pravdu“. Princip po kojem je poželjno sve što nije heteroseksualno, belo i u većini. Najpopularniji oblik fanatizma u vidu agresivnog tretmana ljudi koji misle drugačije. Ono što ne odgovara, veoma vokalnoj grupi, boraca „političke korektnosti“ povod je za virtuelni linč. Linč vođen apsurdnom idejom da je društvo nepopravljivo neosetljivo na razlike. Kakvo vrsno postignuće ograničenog uma i neograničenog interneta!
U svetu gde čitaoce prinudna jednakost bode usijanim žaračem u oko i gde slepi bauljamo sa autorima koji liče jedni na druge, pojavio se Stiven Erikson. Njegov svet fantazije je svet jednakosti. Uz to ima i zmajeve.
Jednakost bez rezerve, snaga u različitosti
Igrajući „šta bi bilo kad bi bilo“ Erikson i Eslemont koautor serijala Malaške igre palih, su došli na jednostavnu ideju. Da magiju učine dostupnom za sve i sva. Za početak dostupnost magičnog lečenja znači duži životni vek i manje žena i dece koja umiru na porođaju. Žene više ne moraju biti samo „domaćice – majke“ i fizička snaga muškaraca na položajima od autoriteta gubi na važnosti. Iz toga proizilazi plejada važnih ženskih likova, počev od carice, visokih političkih i vojnih oficira, atentatora, magova, lopova, morskih kapetana i vojnika. Erikson vešto pokazuje da dobro napisani ženski likovi ne moraju imati u centru pažnje svoju ženstvenost već sposobnosti i karakter.
Danas su reči poput „debeo“ prihvatljive samo kod opisivanja džempera. Opšta društvena svest je otišla u krajnost gde više ni iz iskrene brige za zdravlje drugog bića ne smete komentarisati fizički izgled. U Malaškoj knjizi palih mnogo tipova tela je predstavljeno dok izraz „lepo“ nije sinonim za „mršav“ ili bilo koji drugi unapred određeni oblik.
Dobrovoljan seks u Eriksonovim knjigama ne sramoti „lik i delo“ učesnika. I dok je homoseksualnih muških likova malo, njihova seksualna orijentacija nije društvena blasfemija. Piscu je prilično teško da napiše homoseksualne muškarce i ja to razumem. Da budemo pošteni svet licemerno gleda na „muškarce koji vole muškarce“, dok su „devojke sa devojkama“ još i poželjne. Muška biseksualnost je, na primer, prihvaćena, ali se najčešče koristi kako bi autori likove omalovažavali ili učinili zlobnim. S tim u vezi, ima dovoljno spominjanja muških gej parova, ali Erikson ne daje veliku težinu takvim stvarima jer jednostavno nema potrebe. To – je – tako.
Rasizam i slepa mržnja sigurno postoje u serijalu, ali ni obični vojnik Malazana ne bi mrzeo svog neprijatelja samo zbog boje kože. Malaško carstvo ne briše u potpunosti potčinjene kulture, već ih uključuje u svoje i time samo dobija.
Erikson ne stvara po unapred utvrđenoj listi koju promovišu borci socijalne pravde. On jednostavno piše kvalitetne likove i dobru priču. Čitaocu različitosti ne nameće nasilno zato što je to popularno ili iz straha od internetske bande nazovi kritičara. Erikson odbija cenzuru profesionalnih „čitača osetljivosti“ kojima je jedini posao da prečešljaju delo u potrazi za bilo čime što bi pojedini smatrali uvredljivim.
Mudrost empatije
Ali ovo je ipak Knjiga palih. Svet jednakosti i različitosti sigurno nije utopija. Užasne stvari se dešavaju likovima, predatora ima mnogo ali nikada ih ne pokreće diskriminacija.
Jedan od najvećih razloga zbog kojih je Malazan inteligentno štivo, jeste činjenica da podstiče dijalog. Na primer, direktan rezultat teme jednakosti je novi razgovor o kulturnom identitetu – ako carstvo crpi snagu iz uključivanja drugih kultura, da li je kulturni identitet uopšte važan? Da li su neke kulture same po sebi bolje od drugih?
Često fantastika predstavlja kopiju našeg sopstvenog društva i zanima se najpre njegovim manama umesto da istraži alternativu. Različitost u društvu donosi mudrost. Najveća mudrost je saosećanje. I to je ono što razdvaja Eriksona od ostalih pisaca fantastike. Da bismo osetili empatiju prema onima koji pate, prvo moramo biti svesni njihove patnje, zatim ih i čuti. Sastavom likova različitih po polu, kulturi i klasi, Erikson pušta mnoge od ovih nama nemih glasova u prvi plan, izazivajući čitaočev pogled na svet. Kako reagujemo na patnju? Kako percipiramo tuđu kulturu? Kako se, u svetu bez Malazanove magije, obraćamo svom seksizmu? Jer dok fantazija često započinje pitanjem „šta ako“, obično se završava sa „šta sada?“
Mi ljudi ne razumemo saosećanje. U svakom trenutku našega života ga izdajemo. Baš tako, znamo koliko je saosećanje važno, međutim samim tim što to znamo, mi ga onda prikačimo nekakvoj vrednosti, te ga potom ljubomorno čuvamo u uverenju da se mora zaslužiti. T’lan Imasi, saosećanje nema cenu, u najistinitijem značenju te reči. Ono se mora bezuslovno pružiti. U obilju.
Stiven Erikson „Sećanja na led“
Šta sada?
Većini se smučilo da žive u krajnosti koju nisu tražili. Poenta umetnosti nije da bude dobrotvorna donacija onome što kulturne elite definišu kao potlačene grupe. Kada se o određenim temama ne može razgovarati ili su pak silom sveprisutne, nastala dela sva liče jedno na drugo. Što jeste jedan od problema celokupne revnosne politički korektne industrije kulture i zabave. Drugi bi bio puka iritantnost.
U stvarnom svetu su čarobni štapići neupotrebljivi a ružičasti jednorozi rezervisani za one na ilegalnim „lekovima“. Ne možemo ukinuti dvadesetčetvoročasovni megafonski ciklus društvenih medija i obrisati sveprisutnu „kulturu ukidanja“ koja i izvan granica interneta upropašćava živote. Šta možemo? Za početak da priznamo problem. Problem nije što je neko crn, vegan, indus, trans ili gej. Problem je što se isticanje ovih karakteristika konstantno stavlja u prvi plan i zavlači tamo gde ne pripada.
Možda ali samo možda ako bi prihvatili različitost, u jednom trenutku za nju nas ne bi ni bilo briga. Postala bi normalnost. Onda bi magija pripadala svima i verujem, svet bi bio manje opasno mesto.
„Različitost se treba slaviti, Hambrale Tore, jer se onde mudrost rađa.“
Stiven Erikson „Sećanja na led“
Malaška knjiga palih u Laguni
Recenzija 