Orson Skot Kard „Enderova igra“

Dokle bi ste išli da pobedite? Naizgled jednostavno pitanje čiji se odgovor u glavnom sastoji od nabrajanja granica zakona, religije, sveopšteg morala i etike. Onda dođe život, namesti stampedo očajnih kupaca tik ispred vas i promuklim glasom kaže: „ovo je poslednja rolna toalet papira u celom gradu“. Šta onda?

Radnja Enderove igre je (srećom) u budućnosti gde vanzemaljska rasa preti uništenjem ljudske vrste. Glavni lik čijim očima vidimo kako se priča odvija je u najmanju ruku genije. Sa svega šest godina smešten u sveobuhvatan program obuke koji stvara novu generaciju vojnih zapovednika od isključivo darovite dece. Koncept učenja sa jednim ciljem – slomiti ih sve po svaku cenu dok se konačno ne pojavi jedan koji ne može biti slomnjen.

Na poziciji čitaoca susrećemo decu predstavljenu ili kao minijaturne odrasle osobe, ili kao neku vrstu mentalno zaostalih verzija ljudskih bića. Kard je prikazao decu koja se bore, umiru, povezuju i razmišljaju, a pritom zadržavaju ostatke detinjstva zbog kojih su pojedine njihove odluke odraslima često neobjašnjive.

Jer koliko u moderno doba deca ostaju deca?

Osamdesetih kada je pisana knjiga je možda delovala vizionarski ali danas, pristup internetu, izloženost mnoštvu informacija i interakcija na mreži omogućavaju deci ponašanje poput odraslih mnogo pre svog vremena. Uz sveprisutnu opasnost gubljenja senzibiliteta u ophođenju sa drugim živim bićima „tu pored“. Online predatore takođe da ne zaboravimo.

Mislim da je realno reći kako svi verujemo da postoji nešto jedinstveno u svakome od nas. Da se većina „običnih smrtnika“ u jednom trenutku, osećala neprilagođeno, neshvaćeno ili potcenjeno. U tom pogledu Ender je u velikoj meri univerzalni karakter. Da, prema njemu se postupa nepravedno i manipuliše, ali je ujedno i najpametnije dete u prostoriji. Sigurno ste bar na sekund želeli da to budete Vi. Najbolji i najsposobniji. Ali on doživljava krajnju izolaciju od svojih vršnjaka primoran da živi u detinjstvu bez bazičnih emocija kao što su ljubav i saosećanje. Ender jasno pokazuje kako je biti broj jedan usamljeno mesto…

Enderova igra je priča koju definiše osećaj tragične neizbežnosti i hladne ironije. Ne radi se samo o gubitku dečije nevinosti i naivnosti. Reč je o neiskvarenosti koja je sistematski obmanjivana, manipulisana i svrsishodno uništavana u fanatičnoj potrazi za pogrešnim višim idealom. Jer nekome se može i smatra da tako treba.

Ono što sledi je emocionalno složena i ponekad bolno poznata priča o deci koja se bore sa prihvatanjem unutarnjih demona i očekivanjima okoline. Ender je posebno proklet brutalnom kombinacijom duboke empatije za druge i silinom instinkta za preživljavanjem koji ga tera na pobedu po svaku cenu. Upravo ta mešavina osobina može ga učiniti zapovednikom koji je floti potreban u ratu protiv vanzemaljskih osvajača. Ali samo ukoliko pronađe način da preživi teret razumevanja svog neprijatelja tako temeljno da ih više ne doživljava kao „tuđine“ već kao odraz samog sebe.

Roman je dinamičan, jednostavnih opisa, prepun akcije sa apsolutnim akcentom na likove. Kardov upečatljivi potpis stvaranja drame kroz etičke dileme takođe je centralni element priče. Pisac čini sjajan posao izazivajuči čitaoca da pronađe i zauzme ikakav privid moralnog stanovišta.

Čitateljeva sposobnost da saoseća sa svakim gledištem čini poentu manje o pobedama i gubicima već više o posledicama bilo kog od ta dva. Tako da uporedo sa Enderom kako okrećemo strane postavljamo pitanje: da li cilj opravdava sredstva? (I kakav će to čovek odneti kući poslednju rolnu toalet papira…).

Smatram da niko ne može istinski razumeti nekoga, osetiti šta želi, u šta veruje – a onda ga ne voleti na način na koji on samog sebe voli.

Orson Skot Kard „Enderova igra“

Izdavač Čarobna knjiga.