Orson Skot Kard „Govornik za mrtve“

Tri čoveka, jedan pored drugog, hodaju ulicom. Vi im mahnete. Jedan pomisli „koji je ovo kreten i zašto mi maše?“. Drugi se poguri i u sebi kaže „sigurno je mahnuo ovima pored mene, ja sam tako bedan i ništavan“. Trećem kroz glavu prođe „mora da me mnogo voli kada je pored ovoliko ljudi mahnuo samo meni“. Iz ovog slikovitog prikaza proizilazi jednostavno pitanje: da li istinsko razumevanje drugih dolazi od njih – drugih ili od nas – samih?

Smešten tri hiljade godina nakon završetka Enderove igre, Govornik za mrtve je priča o kolonizovanoj planeti na kojoj ljudi žive zajedno sa novotkrivenom vrstom. Kontakt između „nas“ i „njih“ je u najvećoj meri zabranjen. Svega par naučnika ima pravo komunikacije sa nepoznatim bićima uz poštovanje ekstremno strogih pravila. Ne smeju da daju bilo kakve informacije o ljudskom životu kako bi sačuvali prirodno ponašanje strane vrste niti da postavljaju direktna pitanja. Izuzetno iritantan koncept sa strane nauke ali neizmerno zabavno za čitanje.

O mrtvima sve.

U takvo okruženje stiže Ender u ulozi Govornika za mrtve, zarad mira jedne izmučene porodice. Kao što sam pojam kaže Govornici na sahranama pripovedaju o životu pokojnika. Za razliku od (besmislenog) koncepta „o mrtvima sve najbolje“ Govornici istražuju život umrlog i ne svode svoju besedu na puko prepričavanje dobrih i loših postupaka persone u kovčegu. Oni se fokusiraju na razloge koji iza tih postupaka stoje. Govornik nema zadatak da opravda umrlog, naposletku neki zločini na primer, su neopravdivi, već da živima pruži razumevanje sopstvenih osećanja. Otkrivanje nije prijatno iskustvo. Ali na kraju obično sledi pronalaženje mere mira u razumevanju onih kojih nema bez obzira na to da li su ga živi voleli ili mrzeli.

Govornici se vode idejom kako razumevanje činjenice da svi mi imamo dobro i loše u sebi te prihvatanje obe strane, može biti nešto najpotpunije što svako biće može učiniti. Čak i kada govorimo o vanzemaljcima.

Moram da priznam da knjiga verovatno neće biti dobro štivo za sve. Prva knjiga, Enderova igra, je puna akcije uzbudljiva i brza. Kod nastavka većina tih stvari se menja. Tempo se drastično usporava, akcenat je na karakterizaciji, radnju i spletke zamenjuje istinska priča o iskupljenju i empatiji. Nedostataka ima, recimo jedan vid očiglednog deus ex machina ili pojmovi na portugalskom (dobro rešeni prevodom) ali su u poređenju sa samim idejama i sadržajem ove mane mizerno male.

Depresivno je posmatrati kako mnogi postaju bezumni papagaji ideologija koje se i ne trude da razumeju u potpunosti, radije otvarajući usta u otrcanim frazama umesto da stupe u razuman kontakt sa osobom koja ima drugačije mišljenje. Kada bi se distancirali od konstantnog oštrog presuđivanja osobi i shvatili da nas ne uznemirava persona ispred, već naša sopstvena percepcija njenog ponašanja, manje bi ulazili u bespotrebne konflikte. – Razlika između „njih“ i „nas“ nije u osobi kojoj se sudi, već u onoj koja sudi. Kada potpunog stranca zaista razumemo, to ne znači da je on prešao prag moralne zrelosti. Znači da mi jesmo-.

… Kad zaista poznaješ nekoga, ne možeš da ga mrziš.
– Ili možda ne možeš da ga zaista upoznaš dok ne prestaneš da ga mrziš.

Orson Skot Kard „Govornik za mrtve“

Govornik za mrtve u Čarobnoj knjizi.