Lora M. Hjuz
Dakle preživeli ste „Mesečeve vrtove“ i vratili ste se po još. Iako će vas možda pomalo razočarati tako mali broj poznatih lica u „Dverima kuće mrtvih“, budite sigurni da će se Rejk, Brud, Alat, Vran i Brzi Ben vratiti u trećoj knjizi „Sećanja na led“ gde će se družiti sa nekim od epskih ličnosti koje ćete upravo upoznati.
Prvo, vredi napomenuti da se „Dveri kuće mrtvih“ dešavaju na različitom kontinentu od onog iz „Mesečevih vrtova“. MV su ispratili previranje u Darudžistanu (poslednjem slobodnom gradu na kontinentu Dženabakisu) sa strane i Darudžistanaca i vojnika malaškog carstva (koja uključuje svima omiljenu družinu: Spaljivače mostova). Dveri kuće mrtvih nam odvlači pažnju preko mora, na kontinent Sedam gradova – za koji se tokom celih MV nagoveštava da je na rubu pobune.
Bilo da su likovi stari ili novi, ne strahujte! Vaš prijateljski vodič je ponovo tu, ovaj put sa korisnim kratkim pregledom velikih igrača Dveri kuće mrtvih. Budite upozoreni, biće „spojlera“ za Mesečeve vrtove.
NA STAZI RUKE
Sećate se one kuće Ejzata koja je nikla u Darudžistanu pred kraj Mesečevih vrtova? I kako postoji ista takva (tj. Kuća mrtvih) u Malaz gradu? Pa, glasine tvrde da ima po jedna na svakom kontinentu – uključujući Sedam gradova – i u teoriji one su sve povezane magičnim stazama. Za nekoga ko se zamerio carici – ko mora da putuje neprimetno do srca carstva – potraga za legendarnom kućom Ejzata u pustinji Raraku zvuči vredna rizika. Ali sudeći po glasinama prvi koji stigne u Drhtalor dobiće moć Uzdizanja… i naši stari drugari nisu jedini koji je traže.
Kalam
Nakod razdvajanja od svog odreda, kao i od svog najboljeg ortaka u Spaljivačima, Brzog Bena, bivšoj Kandži Kalamu Mekaru je samo jedan cilj na umu: ubiti caricu. Pa, kažem „jedan cilj“, možda će ga knjiga omesti u nekom trenutku, ali koga od nas nije?
Svirac
U pratnji Kalama je kolega Spaljivač mostova, koji je svog najboljeg ortaka (Vrdalamu) ostavio na Dženabakisu. Kao i Kalam, bradato Svirčevo lice okrenuto je ka ispravljanju starih nepravdi. I u tome nije jedini.
Tuga/Apsalar
Sećate se Tuge? One slatke male ribareve kćeri koju je zaposednuo Zaštitnik ubica, a zatim se pridružio Spaljivačima kao jezivi novi regrut? Onda se sećate i da ju je veliki broj ljudi prilično iznervirao. Setićete se i da je promenila ime u Apsalar, po boginji zaštitnici njenog drugara Krokusa Mladorukog (mada pretpostavljam da bi je on obožavao i da je ime promenila u Mudolika).
Krokus Mladoruki
Ironično, Krokus ubrzo odlučuje da promeni profesiju iz lopova u – pogodili ste! – ubicu. Znate, baš kao Tuga, koja se sad zove Apsalar, tj. Boginja lopova. Ma daj, Krokuse. Zar nisu veze već dovoljno komplikovane?
Ikarijum
Polu-Džagut; sa zelenkastom kožom, isturenim kljovama i visokog, mišićavog, Hulku-nalik stasa, verovatno biste se usrali da naletite na njega u mračnom sokaku. Ali kao što fantastika voli često da nas podseća – izgled vara; ako nešto sija, moglo bi biti zlato, ali isto tako bi moglo biti i govno umotano u šljokice, i sve što je zeleno nije Hulk. Da, uprkos svojoj žestokoj spoljašnjosti, Ikarijum je učtiv, obziran i obrazovan; nežni džin sa duboko filozofskom crtom i iskrenom željom da istražuje slojeve istorije u beskrajnoj potrazi za svojim izgubljenim sećanjima.
Samo… nemojte da ga ljutite. Ne bi vam se svideo ljut.
Mapo
Njegov najbolji ortak je na vekovima dugoj misiji zamazivanja Ikarijumovih očiju (i – dosta tragično – sprečavanja ga da povrati sećanja za kojim tako očajnički traga). Njihova bromansa može da parira Rejkovoj/Brudovoj, a sam Mapo je pravi slatkiš. Jeste, malo je neotesan fizički – s čekinjastim leđima i kljovama i sveukupnom MASIVNOŠĆU, nije baš lep kao njegov zeleni ortak Ikarijum. Ali, diskutabilno je još tragičniji: zarobljen u vekovima dugom unutrašnjem konfliktu između prijateljstva i dužnosti, Mapo je filozofski najnastrojeniji i najempatičniji tabadžija kojeg ćete upoznati.
Mapova i Ikarijumova potraga ih takođe upućuje na Stazu ruke, gde će (zgodno) sresti Krokusa i kompaniju. Manje zgodna je činjenica da i stotine drugih takođe idu stazom…
MNOŠTUNI
Mesečevi vrtovi su nas upoznali sa konceptom Samuzetih kad je Anomander Rejk prešao u svoju zmajevsku formu. Sigurno nema ništa strašnije od susreta sa protivnikom koji ima moć da se transformiše u nešto istinski monstruozno? Zar ne?
Upoznajte Mnoštune! Ako ime nije dovoljan nagoveštaj, da vas uputim: znate kako je Voldemort pretvorio svoju zmiju, Nagini, u Horkruks (živo spremište za parče njegove duše)? Sad zamislite da je bio u stanju da a) razdvoji sebe u brojne forme animagusa i b) koristi te forme kao žive Horkrukse.Nije mogao, naravno. Ali ovi momci mogu.
Grilen/Mesremb/Rilandaras
Neka sjajna iskra je raširila glasnine o Drhtaloru. Ista ta sjajna iskra (ili ipak dovitljiva senka?) dala je uputstva kako doći do Kuće, u biti poslavši otvorenu pozivnicu svim Samuzetima i Mnoštunima u blizini. Od njih, ima nekih kao što su Rilandaras, čovek-šakal i Mesremb medved – čijih formi ima malo, ali su neverovatno jake. Ali kako moć Mnoštuna raste, rastu i brojke. Kad promeni formu, veliki, zli Grilen postaje stotine pacova koji prekrivaju zemlju kao tepih, preplavljujući protivnike samom brojnošću i proždirući ih za samo nekoliko minuta. Kao što možete zamisliti, susreti koji će uslediti između Samuzetih i Mnoštuna na Stazi ruke (sa našim sirotim herojima između dve vatre!) su opasni i nepredvidivi. Ko bi pobedio u bici između tri medveda i petsto pčela? Između sto pacova i hiljadu krpelja? Dvanaest pasa i morske nemani?
Šta je moćnije, stari sveštenik Senke ili milion paukova?
Mogora
Jedan od srećnijih (ili nesrećnijih, u zavisnosti od perspektive) susreta naših junaka prikazuje Krokusa i kompaniju kako se odmaraju od zamorne pustinje u zaboravljenom hramu Senke. Hram – sagrađen u litici i nepristupačan bez spuštenog kanapa u stilu Zlatokose – dom je starijeg para. Mogora i Iskaral Pust pokazuju za jedno drugo onoliko privrženosti koliko i Fredi Ijana Mekelana i Stjuart Dereka Džakobija u sitkomu „Vicious“, dok njihove bizarne šeme i neprestano prepiranje podsećaju na neprijatelje iz crtanih filmova- Peru Kojota i Pticu Trkačicu, Dika Podlaca i prokletog goluba i naravno Toma i Džerija. Scene između Pusta i Mogore daju priči atmosferu urnebesne komedije, koja je, iskreno, divna – mada našim herojima ne izgleda tako. Pogotovu kad ih usred noći probudi Iskaral Pust stojeći nad njima sa svojom sveprisutnom metlom u potrazi za osmonogim stanovnicima manastira (tj. njegovom ženom).
Iskaral Pust
Žena mu je možda bukvalno leglo paukova ali definitivno nije jedina koja plete mreže. On nije Mnoštun ali Visoki sveštenik Senke Iskaral Pust je mnogo dovitljiviji nego što njegova uloga „comic-relief“ lika nagoveštava. Kao i Krup u Mesečevim vrtovima, Pust je posvećen opsenama, stalno koristi svoje neiskrene monologe kako bi održao fasadu ludila dok suptilno vuče svačije konce u službi svog gospodara Senodvora.
Verovatno mislite da ovo sve zvuči veoma impresivno. U tom slučaju, što manje bude rečeno o malim, majmunolikim bok’aralama koji obožavaju i opsedaju Pusta, to bolje.
Kotiljon
Od mreža ka Kanapima: za jednog ubicu Visoke kuće Senke, Kotiljon ima iznenađujuće praktičan pristup navođenja svoje nevoljne štićenice, Apsalar, i njenih saputnika. Možda osećajući blagu krivicu zbog kidnapovanja, opsedanja i primoravanja na brutalna ubistva u Mesečevim vrtovima, Zaštitnik ubica je sada naizgled preuzeo ulogu ljubaznog ujaka umetnice sečiva ranije poznate kao Tuga.
Kako fin momak.
Sarkazam na stranu, Kotiljon je istinski svetac u poređenju sa ovom sledećom gomilom…
VOJNICI APOKALIPSE
Raraku je velika pustinja i mnoge njene stanovnike zabole za Drhtalor i Stazu ruke. Oni su više usredsređeni na pomaganje pobuni Vihora da sruši malaške okupatore i vrati stvari na pređašnje stanje.
Ko ili šta je Vihor? Drago mi je da ste pitali…
Ša’ik
Zaposednutost – ili tačnije zaposednutost kao ne tako suptilna metafora za način na koji religiozna verovanja mogu da nadjačaju rasuđivanje pojedinca – je preovlađujuća tema prvih nekoliko delova Malaške knjige palih. Upravo smo se podsetili kako je Kotiljon zaposednuo Apsalar na početku prve knjige, sada imamo Ša’ik, smrtnu inkarnaciju boginje Vihora, Dridžne. Svaki put kad stara Ša’ik… ostari, menja je mlađa devojka u beskrajnom ciklusu raspadanja i preporoda.
Da li je činjenica da je Ša’ik voljan domaćin čini išta manjom žrtvom od Tuge? Plašim se da najverovatnije nećete imati priliku da je pitate. Štite je vrlo žestoko njena dva lojalna telohranitelja: Leoman i Toblakaj.
Leoman Topuzina
Dečak iz pustinje. Okoreli borac. Čik pogodite koje oružje koristi.
Toblakaj
Toblakaj,
Sam samcat,
Napravljen od trouglastih badema,
Od trouglastog drveća,
I trouglastog meda,
I trouglastih pčela,
I o, Gosn- ček, šta? (Reklama za Toblerone iz devedesetih prim. prev.)
Oho. Dragi čitaoče, neka se zna da Toblakaj ne voli šale vezane za slatkiše, niti toleriše previše priče. Svako ko istraje u bilo kojem od ta dva, biće raspolovljen njegovim kamenim… mačem.
Bidital
Kad smo već kod opasnosti slatkiša, da li ste upoznali Rarakuovog Lovca na decu? Za slučaj da su vas likovi kao što su Kotiljon i Iskaral Pust ubedili da kultisti Senke nisu baš tako loši, tu je ovaj tip. Da budemo iskreni, Bitidalove perverzije nemaju toliko veze sa Senkom koliko sa činjenicom da je prljavi, privilegovani matorac. Njegov položaj savetnika i moćnog Maga senke znači da mu Ša’ik dopušta da prođe nekažnjeno ne samo sa ubistvima već i sa silovanjem, sakaćenjem ženskih genitalija i gomilom drugih vrsta zlostavljanja. Garantujem da ćete priželjkivati da ovaj lik dobije šta mu sleduje od trenutka kad ga upoznate…
Korbolo Dom
Korbolo je nekada bio Pesnica u malaškoj vojsci, sada je vođa Ratnika vihora (koji se, ako se sećate, nasilno bune protiv malaške vlasti). Ali, kao što kažu, jednom izdajnik, uvek izdajnik, i čak i sveznajuća Ša’ik nije sigurna da može da mu veruje. Dakle, na čijoj je on strani zapravo? Pa na strani Korbola Doma, naravno.
Kamist Rilo
Takođe na (nebuloznoj) strani Korbola Doma je Kamist Rilo. Bivši mag u Domovoj vojsci, Rilo se osećao inferiorno okružen brojnim moćnim malaškim magovima, pa je odlučio da u nastupu besa promeni stranu (Reći ću jedno za Korbola Doma, reći ću da je trendseter.) Ša’ik je mnogo finija od onih nezahvalnih malaških zloća. Ša’ik mu dopušta i da se igra vojnika! Nažalost za jadnike pod njegovom komandom, Rilo i nije baš majstor strategije. Za većinu komandanata, korišćenje vojnika kao „topovsko meso“ je neprijatna nužnost. Za Kamista Riloa, to je celina njegovog taktičkog arsenala, a mogla bi i da bude ime njegove proklete vojske.
L’orik
Još jedan nasumični čudak u Ša’ikinoj šarolikoj menažeriji, L’orik se barem čini kao znatno moralno prijatniji od Biditala i njemu sličnih – bar na površini – i hoda na svetlu dok se matori Bidital skriva u senci.
Mebra
Da li je neko pomenuo skrivanje u senkama? Jer ovom tipu to odlično leži. Mebra je još jedan podanik Apokalipse i može mu se verovati onoliko koliko biste očekivali od tipa čije ime pomalo zvuči kao „kobra“.Inače, Vihor nije metafora. Bukvalno je vihor. Postoji li bolja zaštita za pobunjenički kamp od ograde od peska? Kad smo kod peska…
NA OSTRVU OTATARALA
Vratimo se nakratko u „civilizaciju“. U malaškoj prestonici, Unti, nova vrhovna zapovednica je u gradu. Nakon što je jadna Lorn (Kukulja je odneo) odapela za vreme proslave u Darudžistanu, carica Lasin je odlučila da imenuje nekog bližeg kući da odradi njen prljav posao – počevši od „Odstrela plemića“ u kojem su nasumično odabrani plemići i politički rivali bačeni u lance i poslati na Otataralsko ostrvo.
Ako mislite da ovo zvuči kao fina destinacija za odmor u stilu Kariba, razmislite ponovo. Možda se sećate iz Mesečevih vrtova da je Otataral retka supstanca nalik na rđu koja ima anti-magijska svojstva i da je zapovednica Lorn (ponovo, Kukulja je odneo) nosila mač iskovan od nje kao poželjni statusni simbol. Pa, neko drugi ga nosi sada, a Otataral ne rudari sam sebe.
Zapovednica Tavore
Ako se pitate zašto ime Tavore Paran zvuči poznato, dozvolite da vas podsetim da je njen brat, Ganoes, prvi lik kojeg upoznajemo u Mesečevim vrtovima. Kao što se sećate, kuća Paran je plemićka porodica, tako da je problem sa operacijom „Odstrel“ što je mlađa sestra Ganoesa i Tavore, Felisin, među onima koji su poslati da rade u rudnicima.
Veoma je jasno od samog početka da je Felisin žrtveno jagnje, ona koja će učiniti Tavorino imenovanje kao zapovednice podnošljivije niskorođenima, dok će istovremeno pokazati svima ostalim kome je lojalna. Kakva kučka, zar ne?Tavore je hladno gvožđe. Svi tako kažu. A ako svi tako kažu, onda mora da je tačno. Zar ne?
Felisin
Nenaviknuta na borbu sa bilo čime ozbiljnijim od gorušice, Felisin Paran doživljava jednom-u-životu šok kada je „Odstrel“ od udobnog života odvuče u lancima kroz nezadovoljnu svetinu i istovari je na brod da se iskrca na Otataralskom ostrvu. Bez ideje kako da funkcioniše, ona se drži onoga što zna najbolje: ponašanja kao razmaženo derište. Felisin (sebično, neki bi rekli) uzima zrna utehe tamo gde ih nađe i ponaša se kao potpuna krava prema svima oko sebe – uključujući dvojicu neskladnih saboraca u lancima iz Unte, Heborika i Bodina. Pa zašto onda ostaju pored nje?
Heborik Lakoruki
Žaba. Izgleda kao žaba. To je prvi utisak koji nam Erikson daje i onaj koji ostaje s nama bez obzira na sve. Žaba Heborik je istetoviran po celom telu, kao podsetnik na njegovu pređašnju ulogu Visokog sveštenika Fenera. (Da li je Fener žaba? Ne. Vepar je. Gospodar rata, u stvari.) Mnogo okrutniji podsetnik na Heborikovu nekadašnju ulogu, odnosno njegov razlog za napuštanje iste – su njegove šake koje su odsečene i date Feneru nakon što je Heborik uhvaćen s istima u crkvenim koferima. Šta tačno vepar planira da radi s odsečenim udovima niko ne zna.
Bodin
Kad smo kod veprova, jeste li upoznali Bodina? Veliki, loš, brutalan – od trenutka kad ga upoznamo, okovanog pored Felisin, jasno je da je Bodin, naoko tabadžija, hladnokrvni ubica. Zašto je u lancima? Ne znamo. Zašto ostaje vezan za Felisin i Heborika (ne bukvalno, lance im skidaju u nekom trenutku) uprkos činjenici da je sposoban da se sam izbori? Ne znamo ni to. Zašto odbija da ostavi Felisin, iako je teret (i pritom je naporna)? Ne znamo… još.
Hajde da ih ostavimo sudbini za sada. Vraćamo se na kopno da upoznamo neke okorele vojnike.
OBALSKA STRAŽA
(tj. Čuvari plaže, sa bradama)
Dosad ste shvatili da su malaški marinci (kao što su Svirac i Kalam) najopasniji gadovi s ove strane Kukuljinih dveri. Ozloglašeni po svom fatalističkom smislu za humor i nabusitom neprihvatanju autoriteta, marinci su donekle legendarni u očima novih regruta, a i starih pešadinaca, ali neki ih takođe vide kao trn u guzici carstva. (Sećate se Stare Garde koju sam pominjala u prethodnom vodiču? Pa, nema starijih od ovih narednih momaka.)
Gesler
Vodnik Gesler i njegov odred leškare na mizernoj obalskoj dužnosti kada Pobuna Vihora stigne u grad. Budući da je mizerni matori gad, Gesler je karijeru napravio na gubljenju položaja u vojnim rangovima, tako da nikome ne nedostaje njegova nepoznata mala banda kada odluče da se glavnici vojske pridruže najdaljim mogućim putem.
Olujni
Veliki, bradat i još bedniji od svog najboljeg ortaka Geslera, Kaplar Olujni nije dobio ime po mirnom i tolerantnom temperamentu. Ranije Ađutant Olujni u danima starog cara (pogledati: Stara garda), on je sveo to „serijsko nazadovanje“ na umetnost još finiju od Geslerove. To verovatno ima neke veze s tim što ne trpi sranja ni od koga – uključujući svoje nadređene – i ne plaši se da sa svima podeli svoje mišljenje.
Istina
Kad se ne raspravljaju međusobno ili ne padaju po rangovima, Gesler i Olujni provode vreme „podučavajući“ najnovijeg regruta u njihovom odredu, Istinu. Istina je nevin, pošten, optimističan – u osnovi sve ono što Olujni i Gesler nisu. Ali uprkos svim manama Istininih saboraca, ne sumnjajte da bi skakali u vatru i haos da ga zaštite.
Kulp
Kulp, Kulp, rimuje se s „gulp“ (gutljaj). I „pulp“ (pulpa, srž). I – čekaj. To je Smradov fazon, zar ne? Ah, nije ni bitno. U biti, Kulp je mag odreda, na pogrešnom mestu u pogrešno vreme i van svoje lige.Ali nije jedini…
LANAC PASA
Sećate li se Korbola Doma? Voli da zove svoje vojnike „Psoubice“ (što je pomalo licemerno kad dolazi od izdajnika, zar ne mislite?). U ovom slučaju, „psi“ su ne samo malaški vojnici već i izbeglice; deca, žene, starci, siromašni i bogati, domoroci i došljaci, ratnici i veštice i slabi. E da, i pravi psi.
Kičma cele knjige, Lanac pasa govori o očajničkom begu desetina hiljada nevinih, i istrajnoj borbi onih koji ih prate kao pastiri i zaštitnici. Od Hisara do Arena, preko hiljada milja nemilosrdne pustinje, ovo su glavni igrači:
Dujker
Znate kako Crna četa funkcioniše tako dobro jer je narator Kreštavac (nije u srodstvu sa Heborikom Žabom), istoričar čija uloga kao ratnog hroničara pruža zgodan izgovor za njegovo prisustvo u raznim situacijama, bitkama i tajnim sastancima? Pa, upoznajte Dujkera!
Dujker je malaški carski istoričar, što zvuči kao položaj koji sa sobom nosi pozamašnu dozu prestiža. Ali Dujker je napisao par nevaljalih stvari koje je tadašnji autoritet video kao buntovne, i sad se našao u situaciji da mu škripavu, staru guzicu svakodnevno žuljaju konjska leđa u bekstvu zajedno sa vojskom sa peskarenog kontinenta. Slučajnost?
Koltejn
Sećate li se kad je Džon Snežni u Igri prestola doveo Divljane preko Zida? Sećate li se koliko je uspeha imao ubeđujući Noćnu stražu da ih prihvati kao saveznike? Sad zamislite da je unapredio Mensa Rejdera ili Tormunda ili čak Vun Vuna na mesto komandanta Noćne straže u bici preko Zida. Šta je najgore što može da se desi?
Srećom po sve umešane, Koltejn nije Džon Snežni. Kao Vikanac, pripadnik plemena konjanika koji su se godinama krvavo borili protiv malaških okupatora pre nego što su im se na kraju pridružili, nije baš miljenik svetine. S obzirom koliko ga se plaše i koliko mu ne veruju ni plemići ni pučani, očekivali biste da mu se vojska raspadne za nekoliko minuta. Ali samo Koltejnovo prisustvo (koje je zaista upadljivo, sa njegovim sjajnim plaštom od vraninog perja) utiša rasprave i ogovaranje, a njegova sposobnost (i sveobuhvatna „zajebanost“) u bici i logistika postepeno inspiriše strahopoštovanje hiljada.
Bult
Koltejn ima svoj posao. Možda je i jedini na kontinentu koji može da ga obavi. A dobri stari Bult, sa unakaženim licem i sirovim ali dopadljivim ponašanjem je na uvek jedan korak iza svog voljenog vođe klana. Delom je telohranitelj, delom savetnik, delom rođak koji to nije (znate već, uvek su tu na porodičnim okupljanjima, govore vam kako ličite na majku, proveli ste ceo život nazivajući ih „ujna“ ili „ujak“ i nikad se niste ni zapitali zašto.) To je druga stvar u vezi Bulta: one koji ga znaju dobro, ohrabruje da ga oslovljavaju sa „ujak“. Iz nekog razloga, nijednom od likova ovo nije ni najmanje jezivo.
Sormo E’nat
Bendžamin Baton Sormo E’nat je najmoćniji vikanski veštac u sedmoj armiji. Možda izgleda mlado, ali ima staru dušu. (Bukvalno. VIkanci veruju u recikliranje svega i svačega, i to izgleda uključuje i duše njihovih veštaca.)
Nil i Neter
Blizanci. Vešci. Opterećeni sećanjima drevnih zemljinih duhova s kojima razgovaraju (Pogledati takođe: Gospođica Neraspoložena.)Koltejn i ekipa imaju jednu direktivu: da isprate što više preživelih do poslednjeg okupiranog grada na kontinentu, Arena. Ništa nikada nije jednostavno, zar ne?
MALAŠKA PODRŠKA
Visoka pesnica Pormkval
Da li se iko seća naduvenog biskupa iz „Robin Hud: Princ lopova“? Onog što ga gurnu kroz prozor (spojleri za 1991.) nakon što ga natovare zlatom i dragim kamenjem? To je otprilike Pormkval. Pohlepna, sebična kukavica – Pormkval nije kvalifikovan za ulogu pesnice, bilo u vojnom ili u „upravljanje gradom bez da sve ode dođavola“ smislu. Kao i svi slabašni, plemićki vladari bez predstave šta da čine sa svojom moći i privilegijama, Pormkval se okružuje osobama koje (mogu da mu pomognu da donosi mudre odluke) mu govore ono što želi da čuje.
Malik Rel
Pogledati iznad: naduveni biskup. Malik Rel je sveštenik Mela (Stari bog mora čiji je kult uglavnom ugašen) i ljigaviji je od denrabija u takmičenju rvanja u želeu. Nije jasno šta želi, ni za koga radi ali je očigledno da je visoko kvalifikovani gad. Ljudi, čak ima i zlobni smešak.
Komandant Blistig
Dobar momak. Suprotno Pormkvalu i Relu, Blistig je pristojan tip koji pokušava da preživi u korumpiranom svetu, i daje sve od sebe da ostane na čelu Arenske garde (tj. poslednje stanice Lanca pasa).
CRVENA SEČIVA
Crvena sečiva su konjička četa, formirali su je domoroci Sedam gradova koji revnosno čuvaju malašku vladavinu. Mrze ih zemljaci (kojima se gade kao „malaška pseta“), a novi saborci im ne veruju, nije ni čudo što su tako besni. Ali koliko god da su patriotski nastrojeni, čak i Crvena sečiva preziru Pormkvala – pogotovu zato što je njegova paranoja dovela do toga da ih sve zatvori. Obratite pažnju na Tenea Baraltu i braću Setral. Ne, nisu muzički bend, samo su jako besni.
Lostara Jil
Malo manje besna od svojih saboraca ali podjednako revnosna kapetanica Crvenih sečiva Lostara Jil. Njena misija je da nanjuši disidente, ubija izdajnike i uglavnom da sve od sebe da zaustavi pobunu Vihora. (Takođe, da bude ekstremno besna.) Pošto je kao dete bila žrtva varvarizma svoje domorodačke kulture, Lostara je stameni pristalica malaške okupacije i daće sve od sebe da je održi. Pun joj je kantar Dridžninih sranja, drugari.
Biser
Biser je Kandža koja mora da prebrodi Lostarin dugo potiskivani bes u svom kratkom zajedničkom putovanju sa kapetanicom Crvenih sečiva u potrazi za bivšim saborcem Kalamom. Biser je lukav skot. Takođe je arogantan. Zaljubljen u sopstvene talente čak i više nego u Lostarine, khm, talente, Biser je otelotvorenje oholosti i veruje da je iznimka one stare izreke o ponosu i padu. (Kako ono beše?)
Oholost, pad, tragičan heroj – sve su ovo teme koje Erikson voli da istražuje. Prava lepota malaške knjige palih je ta što smo u stanju da navijamo, da se rugamo i da jecamo nad sudbinom svakog lika bez obzira koliko dugo ih poznajemo, bilo da nas pogodi iz vedra neba ili da je nagoveštavana od samog početka. Lepota Dveri kuće mrtvih je u tome što uspeva i jedno i drugo u određenoj meri. Jednostavno znate da se ne može dobro završiti po sve, ali niste sigurni ko će biti žrtva sve dok se ne desi – a čak i tada postoji šansa da ćete dane provoditi u poricanju
.Eriksonovi likovi možda neće prijati svima i znam gomilu ljudi koji bi rekli da ne mogu da se poistovete ni sa jednim. To je u redu. Ali za nas ostale koji delimo nevolje i nedaće sa likovima, ono što je najneverovatnije je to da nas Erikson može naterati da patimo i za onima koje nije ubio. Još uvek. I koliko god da je mučno to iskustvo bilo do sada, prosto znam da ćete ostati uz „Sećanja na led“ i sve ostale. Jer mi malaški čitaoci smo pre svega mazohisti.
Recenzija 