Svi smo mi ljubitelji fantastike – Marko Vojnović (Menadžer za prava)

Tekst na ćirilici možete prelistati ovde.

Ako ste imali sreće da se jutros probudite kao ljubitelj fantastike i čitate na jeziku na kojem pišem, čestitam. Dan je isti kao juče. Opet ste „oni metiljavi što čitaju bajke i maštaju o svemiru“. I dalje vam teretana ne treba zbog mase stranica koje vučete sa sobom. Doduše dostupna je i platforma isključivo za mobilni telefon koja garantuje tešku dioptriju za koju godinu. Čestitam vam i ako imate šta da čitate. Jer dok sa nekim piscima čekate delove serijala dve godine i sitno, sa mnogima nemate tu opciju. Rasprodato, polovno košta ko kajgana u Petra ili jednostavno ne postoji. Jedni razmatraju, drugi izdaju s mene pa na uštap, sa trećima vam se nove knjige raspadaju pred očima. Ako ste malo slični meni… postajete besni. Kad je ljubitelj fantastike besan to znači oštrenje noževa i pakovanje otrova u male bočice 😉

Ali o izdavaštvu knjiga znam malo do gotovo ništa. Zato pre no što pozovem na „kolektivni linč“ izdavačkih kuća red je da čujem i drugu stranu ove naše priče. Ona uključuje jednog Čarobnjaka znanog kao Marko Vojnović. Marko je ljubitelj fantastike i paralelno sa tim menadžer za prava u Čarobnoj Knjizi i verujte mi na reč, želite pročitati ovi priču. Ona kao i mnoge pre nje počinje sa „bilo je to ovako…“

Ja sam nekako ceo život u pisanoj reči. Oduvek sam mnogo čitao i dosta rano su rođendanski pokloni od igračaka postali knjige. Na fakultetu sam krenuo ozbiljnije da radim na tome. Kao član društva ljubitelja fantastike Lazar Komarčić držao sam tribine i pisao tekstove o knjigama i stripovima. Paralelno s tim bavio sam se prevođenjem, a vremenom sam i zvanično ušao u izdavaštvo u kojem sam već više od deceniju. Imao sam veliku sreću da radim u nekim od naših najvećih kuća kada je ovaj posao u pitanju i na tome sam jako zahvalan. Počeo sam kao deo marketing tima Adria Medie, kuće koja je objavljivala poznate magazinske brendove poput National Geographic Serbia, Cosmopolitan, Men’s Health, Elle, Story

Karijeru sam nastavio u Laguni i taj prelazak smatram jednom od prekretnica u životu.

Danas sigurno ne bih bio ista osoba bez tog iskustva. Tokom šest godina koje sam proveo tamo kupio sam prava za prevođenje oko hiljadu naslova, među kojima su i neke od mojih omiljenih knjiga. Takođe sam prodavao knjige na sajmovima i kroz kontakt sa čitaocima trudio sam se da primetim gde je razlika između onoga što je meni lično zanimljivo i onoga na šta čitaoci zapravo dobro reaguju. Rad u našoj najvećoj izdavačkoj kući me je puno toga naučio, ne samo o ovoj industriji već i i o poslu uopšte, ali i o sebi.

Danas radim u Čarobnoj knjizi za koju s ponosom mogu da kažem da je najveći strip izdavač u zemlji… Ono što me je takođe privuklo Čarobnoj knjizi jeste fokus koji kompanija stavlja na fantastiku.

Jedan kraći period posle toga sam radio kao profesionalni čitač za jednog književnog skauta iz Londona. Danas radim u Čarobnoj knjizi za koju s ponosom mogu da kažem da je najveći strip izdavač u zemlji i bilo je pravo zadovoljstvo baviti se tom stranom izdavaštva, naročito zato što su stripovi moja prva ljubav. Kao i mnogi ljudi moje generacije, naučio sam da čitam na stripovima. Ono što me je takođe privuklo Čarobnoj knjizi jeste fokus koji kompanija stavlja na fantastiku. To je moj žanr. Sada se ponovo isključivo bavim traženjem novih naslova jer mi je oduvek najveći gušt bio da otkrivam ljudima nove stvari. Tek sad, kad se ovako osvrnem vidim koliko sam srećan što sam uspeo da ono što sam oduvek radio iz ljubavi pretvorim u karijeru.

Šta je zapravo tvoj posao?

Glavni i najzabavniji deo mog posla jeste lov na nove i zanimljive knjige koje bi mogli da objavimo na srpskom jeziku, zatim odabir najboljih među njima i potom pregovaranje o uslovima pod kojima se dobijaju prava za njihov prevod. Osim toga, postoji administrativni deo posla gde se bavim ugovorima, izveštajima i sličnim, možda manje interesantnim ali svakako veoma bitnim zaduženjima.

Koji su uslovi da bi neko radio to što ti radiš?

Odlično poznavanje savremene književnosti, velika strast prema čitanju i jaka opšta kultura su neophodni. Znanje stranih jezika na nivou koji dozvoljava nesmetano čitanje na njima je obavezno. Komunikativnost, analitičke i organizacione sposobnosti su takođe vrlo bitne. Kako rad zahteva znanja iz različitih disciplina sam posao se uči kroz rad i pod nadzorom starijih kolega.   

Koje su faze koje jedan rukopis prolazi da bi došao do čitalaca kod nas?

Kao što sam pomenuo, sve kreće od potrage za novim naslovima. Veći deo tekstova koje razmatram stiže kroz komunikaciju sa raznim agencijama i izdavačima koji predstavljaju svoje knjige. Ovo su obično naslovi koji još uvek nisu nigde izdati. Ali ovaj deo posla ne prestaje tu. Zapravo, nikada ne prestaje. Uvek obraćaš pažnju na potencijalne naslove. Kad obilaziš knjižare po inostranstvu dok si na odmoru, kad čuješ preporuku za knjigu u nekom podkastu, kad ti rođak iz inostranstva kaže šta trenutno čita… Bukvalno sve što ti privuče pažnju je potencijalno novo izdanje.

E sad, pošto se generalno objavljuje previše knjiga da bi se svima posvetilo isto vremena, prva selekcija je dosta brutalna. Ako knjiga zvuči zanimljivo, otvoriš je i kreneš da čitaš. Vidiš kako ti leži stil, da li te priča vuče. Čitaš na preskoke. Ako te knjiga ne zaintrigira, ideš dalje. Još je nisi odbio jer možda je samo u pitanju trenutno raspoloženje zbog kojeg te knjiga odbija. Ali svakako opada interesovanje za nju.

U ovoj fazi nije mi na umu pitanje „zašto da objavimo“ već „što da ne“. 

Naravno nije sve stvar osećaja i ličnog ukusa. Gledaš i informacije o nagradama, prodaji na matičnom tržištu ako je knjiga već objavljena i prodaji prava na druge jezike. Možda je knjiga odlična, samo tebi ne leži. Važno je suzdržati se od suda. U ovoj fazi nije mi na umu pitanje „zašto da objavimo“ već „što da ne“. 

Čisto da predstavim o kojem broju knjiga govorimo, u bilo kom danu na mejl stiže 15-20 novih naslova. Ovde računam samo knjige koje šalju agenti i izdavači. Na tu brojku treba dodati sve one koje dođu sa drugih strana (uključujući i predloge fanova). A pred najveće svetske sajmove broj naraste bukvalno na stotine novih naslova. Često se u tim trenucima čita knjiga dnevno.

U svakom slučaju, ako me je knjiga zaintrigirala i prošla tu inicijalnu proveru, sledi čitanje. Ako mi se knjiga svidi, onda je delim sa kolegama i počinjemo da razmišljamo sa biznis strane o njoj. Razmatramo koja bi bila pozicija knjige na tržištu, da li je tržište zasićeno sličnim knjigama, kolika je potencijalna čitalačka publika… Često u ovoj fazi razmišljamo i kojem bi prevodiocu legla knjiga za prevod.

Sledeća faza su pregovori o pravima gde se raspravlja sa autorovim agentom (ili autorom) o tiražu, tipu izdanja, autorskom procentu od prodaje i sličnim uslovima. Ovo može da bude vrlo jednostavan i dosadan proces ili napeto nadmetanje između više izdavača gde se ne priča više samo o monetarnim uslovima već o viziji koju izdavač ima za knjigu, i dosta se polaže na lični entuzijazam nas pregovarača ka knjizi koju kupujemo.

Ceo dosadašnji proces može trajati mesecima ili sat-dva u zavisnosti od toga kakvu knjigu kupujemo.

Nakon završenih pregovora potpisuje se ugovor i knjiga zvanično ulazi u prevod. Možda je ovde mesto da kažem da se proces ne razlikuje značajno kada pričamo o domaćim naslovima. I dalje se šalju rukopisi urednicima, samo u ovom slučaju to rade autori direktno (barem u slučaju Srbije, na većim tržištima autori imaju agente koji taj posao rade za njih).  I ove knjige prolaze kroz čitanje, analizu i pregovore slične onima koje sam pomenuo. Glavna razlika je naravno u tome što kada se dođe  do produkcije, prvi korak je uređivanje.

Slede lektura, prelom, korektura i još jedno uredničko čitanje (u slučaju prevoda, ovo je prvo čitanje). Paralelno sa ovim procesom pravi se korica i razmatraju se potencijalne marketinške akcije: od oglasa preko medijskih recenzija do intervjua sa autorima i organizacije književnih večeri.

U velikoj većini slučajeva kada se radi sa stranim autorima postoji i proces odobravanja raznih faza rada, najčešće dizajn korice i sadržaj teksta na istoj, zatim biografije i slike autora, ali povremeno i prevod, pa čak i prevodilac idu na odobrenje.

Poslednje faze su štampa i potom distribucija naslova u knjižare.

Produkcija obično traje od devet meseci do godinu i po, pa i dve u zavisnosti od veličine knjige i kompleksnosti teksta koji se prevodi. Prosek je godinu dana.

Šta sve može poći naopako?

Uf, svašta može poći naopako. Ponekad i više stvari odjednom. Od proste ljudske greške do prirodnih nesreća koje utiču na rad.

Neki primer?

Desilo se par puta da mi knjiga ne legne pa je odbijem, a potom knjiga postane hit (ili bacim pogled kasnije na nju i onda mi je super, ali je već otišla drugom izdavaču). Ili recimo, svi mi koji radimo kontrolu finalnog fajla zakažemo i knjiga ode u štampu sa greškom, pa moraš da je povlačiš i štampaš ponovo. A pre jedno 5-6 godina su šumski požari širom sveta podigli cenu papira što je kasnije naravno uticalo na porast cene knjiga. Stvarno svašta može da se desi.

Izdavaštvo je i posao, i drugi ljudi zavise od knjiga koje ja biram. Ako loše odaberem jednu knjigu i ona pukne, to nije katastrofa, ali naravno nije dobro za  posao. Međutim, ako to uradim deset puta za redom, to neću osetiti samo ja, već cela firma.

Na osnovu čega biraš naslove?

Kao što sam već pomenuo, najbitnije je da mi se knjiga svidi. To ne mora da znači da sam knjigom oduševljen ili da mi se u celosti svidela, ali mora postojati neki element koji mi je izdvojio knjigu spram ostalih, bilo da je u pitanju stil, pristup temi, autorov pogled na svet ili nešto drugo. Ali to samo po sebi nije dovoljno. Izdavaštvo je i posao, i drugi ljudi zavise od knjiga koje ja biram. Ako loše odaberem jednu knjigu i ona pukne, to nije katastrofa, ali naravno nije dobro za  posao. Međutim, ako to uradim deset puta za redom, to neću osetiti samo ja, već cela firma. Tako da se naravno gleda i komercijalni potencijal naslova, visina troškova i slične stvari. Najgori osećaj na svetu je kad moraš da odbiješ da objaviš knjigu koja ti se sviđa. Biješ se sam sa sobom da nađeš neki ugao iz koga možeš da opravdaš ulaganje, ali nekad prosto moraš da priznaš da nema načina za to.

Na koji naslov si posebno ponosan, na koji bi voleo da zaboraviš?

Jako sam ponosan na Ime vetra Patrika Rotfusa. To je prva knjiga koju sam doneo u Lagunu a da nije bio u pitanju autor koga je firma već objavljivala, niti je to bio naslov koji je agent ponudio. Bio je to jedan od nasumičnih ulova u knjižari i pročitao sam je u dahu. Pre nje sam kupio desetak naslova, ali ovo je knjiga koju smatram svojim prvencom jer sam za nju u potpunosti bio odgovoran ja.

Naravno, tu je i Dina koja je verovatno moja omiljena knjiga svih vremena. Jako sam zahvalan što sam imao priliku da radim na njoj, kao i na odzivu čitalaca i želji da Čarobna knjiga nastavi sa objavljivanjem serijala van onoga što je prethodno bilo objavljeno na našim prostorima.

Što se tiče nekih naslova koje bih želeo da zaboravim, mislim da ih nema. Bar ne u onom smislu da ih se stidim. Svaki naslov je bio interesantan na neki način, i dobar deo njih je odlično prošao kod čitalaca. Tu ima i mnogo naslova koji nisu u mom ličnom fazonu, meni ne leže, ali koji imaju svoju vernu publiku.

Tokom godina sam nabavio prava za toliko knjiga da se nekih realno ni ne sećam, pa kad ih vidim u knjižari iznenadim se.

Jako sam ponosan na Ime vetra Patrika Rotfusa… Naravno, tu je i Dina koja je verovatno moja omiljena knjiga svih vremena.

Kada je reč o pravima sa čime se najčešće srećeš kada su u pitanju uslovi?

Većinu agenata poznajem već godinama i obe strane su upoznate sa situacijom na tržištu. Knjige u Srbiji se uglavnom objavljuju u mekom povezu bez ilustracija i u malim tiražima. Tako da su ponude manje-više slične za sve naslove. Pregovori mogu nekad da se zaoštre, naročito kad ima više zainteresovanih izdavača za istu knjigu. I naravno kada je u pitanju neki svetski hit poput Dena Brauna, EL Džejms, Hoseinija ili Safona, tu su pregovori na sasvim drugom nivou. Ali ovaj proces je u većini slučajeva isti i svodi se na definiciju izdanja (vrsta poveza, tiraž itd.) i na visinu avansa koji će se autoru platiti na ime njegovog procenta od buduće prodaje svakog odštampanog primerka, tzv. tantijeme.

Najčešći netipični problem s kojim se susrećem je da autori insistiraju da im se ime na korici piše u originalu, pa moram da im objašnjavam pravila srpskog jezika.

Takođe postoji i poseban slučaj, a to je kad se uzimaju licencna prava. Pod ovim mislim na velike franšize koje obuhvataju više medija, poput Zvezdanih ratova ili Warhammer univerzuma. Ako neko pregovara o takvoj licenci onda se tu govori o obavezi da se objavi više naslova godišnje, svake godine dok traje ugovor, a i ostali uslovi su striktno definisani, od dizajna i generalnog izgleda svakog izdanja, do detalja tipa koji fontovi smeju da se koriste u štampi, a koji ne smeju.

Ako nije tajna, ko je tražio najčudnije – najneverovatnije – najteže uslove do sada?

Pa, u principu i nema nekih baš čudnih uslova. Najčešći netipični problem s kojim se susrećem je da autori insistiraju da im se ime na korici piše u originalu, pa moram da im objašnjavam pravila srpskog jezika. Definitivno najneverovatniji uslov je bio da se izveštaji o prodaji šalju svakog meseca (standardno se šalju jednom ili dvaput godišnje).

Da li se odabir poveza određuje pravima? (Da li imaš komentar na to što se ljubitelji žale na Silmarilion u mekom povezu, izdat od strane Publik Praktikuma?)

Svaki ugovor definiše koji povez će se koristiti i uslovi za tvrdi i meki povez se razlikuju. Prava za tvrdi povez su po pravilu skuplja. Zaista ne znam kako su pregovori tekli u slučaju Tolkina, pa ne bih da komentarišem, ali ne bi me iznenadilo da je u tom slučaju ugovor bliži pomenutim licencnim izdanjima nego klasičnoj nabavci prava za knjige, te da je mnogo striktniji.  

Da li naslovnica takođe spada pod „dogovor“ i šta je najčešća praksa po tom pitanju?

Korice najčešće idu na odobrenje autoru, tj. vlasniku prava. Obično izdavač ima slobodu da koricu uradi po svom nahođenju jer izdavač je taj koji najbolje razume šta na njegovom tržištu funkcioniše. Recimo zanimljiv primer je Francuska u kojoj izuzev žanrovskih naslova knjige obično imaju koricu na kojoj je samo ime autora i naslov i eventualno neko zaglavlje i to je to. Ponekad autori insistiraju da se koristi već postojeći dizajn stranog izdanja, ali to je ređi slučaj.

Po čemu je izdavanje fantastike specifično?

Epsku fantastiku karakterišu obimna dela, koja se izdaju u više tomova… posebna specifičnost danas je i to što neki autori, naprosto ne završavaju serijale… Naravno, moram da pomenem da i izdavači umeju da prekidaju sa objavljivanjem serijala pre završetka priče.

Mislim da je većina tih osobenosti sasvim očigledna. Epsku fantastiku karakterišu obimna dela, koja se izdaju u više tomova. To, naravno, utiče na troškove izdanja, dužinu pripreme, njihove cene u knižarama, a posebna specifičnost danas je i to što neki autori, naprosto ne završavaju serijale. Ovo ne kažem kao neku osudu, većina tih autora ima ozbiljne životne poteškoće, ali ne mogu da kažem da to ne utiče na pojavu da se čitaoci često suzdržavaju od kupovine čitavog serijala epske fantastike dok se ne objavi i poslednja knjiga. Čitaoci se sa ostalim žanrovima gde su česti serijali (trileri, istorijski romani…) drugačije ponašaju. Tu nema zadrške. Naravno, na to utiče i sama priroda serijala – kontinuirana priča u više tomova naspram mnogih zasebnih priča koje dele istog lika, ali to i dalje utiče na rentabilnost objavljivanja pojedinačnih žanrova. Ovo je verovatno najveći problem u izdavaštvu fantastike jer ako se uzme u obzir da pisci poput Eriksona ili Sandersona imaju desetotomne serijale, nemoguće je uložiti 50-100 hiljada evra da se objavi ceo serijal u nadi da će, kada se poslednja knjiga objavi, prodaja krenuti.

Mislim da je danas jako bitno da ako želimo da imamo živu čitalačku scenu epske fantastike, izdavači pažljivije kreću sa novim naslovima i biraju naslove koje mogu da iznesu do kraja.

Naravno, moram da pomenem da i izdavači umeju da prekidaju sa objavljivanjem serijala pre završetka priče. Ovo apsolutno utiče na to da se čitaoci okreću ka drugim kućama ili čitanju na stranim jezicima. Nažalost, prestanak objavljivanja autora koji se ne prodaju je realnost svuda u svetu, pa tako i kod nas. Mene lično jako pogađa kad moram to da uradim, a bilo je zaista situacija u kojima prosto ne možeš da uradiš bilo šta drugo. Ali, imajući to u vidu, mislim da je pri inicijalnoj analizi kod nabavke prava, kada je fantastika u pitanju, veoma bitno razmotriti ove elemente i imati nekakav odgovor na njih jer su u pitanju realni problemi. Mislim da je danas jako bitno da ako želimo da imamo živu čitalačku scenu epske fantastike, izdavači pažljivije kreću sa novim naslovima i biraju naslove koje mogu da iznesu do kraja.

Sa naučnom fantastikom je nešto lakše jer su uglavnom u pitanju dela manjeg obima, mada su i tu sve češći veliki serijali.

Koja su očekivanja izdavača?

Najveći broj primeraka bilo kog naslova se proda u toku prve godine, tako da je ona najbitnija.

Svaki izdavač želi da knjige koje objave budu uspešne i naiđu na odličan odziv čitalaca. Teško ćete naći osobu u izdavaštvu koji nije i sama ljubitelj književnosti, i sve knjige koje objavljujemo su nam na ovaj ili onaj način interesantne. A za mnoge smo i lično jako vezani. Naravno da naša očekivanja podrazumevaju dobru prodaju kako bi bilo moguće da nastavimo sa objavljivanjem drugih knjiga istog autora. Niko od nas ne voli da odustane od pisca.  

Nakon koliko vremena se vrši presek da bi se videli rezultati prodaje?

Najveći broj primeraka bilo kog naslova se proda u toku prve godine, tako da je ona najbitnija. Postoje i veliki hitovi čija popularnost raste s godinama, a samim tim i njihova prodaja, ali takvih knjiga nema mnogo. Tako da se presek radi na osnovu prodaje tokom prve godine. Nekad presek može da se pravi i ranije na osnovu projekcije prodaje. 

Šta je to što se podrazumeva pod „uspešnom prodajom“?

U najmanju ruku knjiga mora da povrati uloženo. Ali pitanje da li je knjiga uspešna zavisi od raznih faktora. Prvi roman nekog autora i njegov peti roman na tržištu se ne gledaju isto. Takođe postoje razlike u žanrovima i da li knjiga spada u komercijalnu ili lepu književnost. Za neku prosečnu knjigu, ako se odštampa drugi tiraž, može se reći da je knjiga uspešna. Ali kada se knjiga smatra realnim hitom (ili hitom u najavi) često je naknada za prava toliko visoka da je neophodno 4-5 tiraža da se povrati uloženo. Tako da šta je to „uspešna prodaja“ zavisi od toga o kojoj knjizi pričamo.

Nama je stalo da se čitalačka scena održi kada je fantastika u pitanju. Zato kada biram naslove iz domena fantastike trenutno razmišljam samo o pričama u okvirima 1-4 knjige, jer tu možemo da objavimo sve delove. To je i dalje rizik, ali na nešto duže staze, jer crtu podvlačimo posle završenog serijala. I dalje sve zavisi od prodaje, ali ako se od autora odustane, barem smo završili priču.

Na osnovu čega se odlučuje nastavljanje započetih serijala?

Na osnovu interesovanja publike, prodaje i količine resursa koje zahteva objavljivanje sledećeg dela. Kada pričamo o prodaji pravilo je da se svaki sledeći nastavak proda u manjem broju primeraka od prethodnog. To je negde i logično jer prvi naslov je nepoznanica, mnogi će hteti da bace pogled i daju mu šansu. Već sledeći će kupiti samo oni kojima se prvi svideo. Svaka naredna knjiga će se onda prodavati u sve manjem i manjem tiražu. Ako pogledaš šta je Čarobna knjiga objavila u ovih par godina, osim Dine koja je specifičan slučaj sve ostalo su bili solo romani i trilogije. A trilogije su relativno brzo objavljene. Vrlo smo pažljivi sa tim, jer ne želimo ponovo da dođemo u situaciju da se odustane od pisca u sred priče. Mislim da je to veoma kontraproduktivno i da ni izdavačima ne ide na ruku na duže staze jer ubija tržište. Čitaoci izgube poverenje i prestanu da kupuju. Nama je stalo da se čitalačka scena održi kada je fantastika u pitanju. Zato kada biram naslove iz domena fantastike trenutno razmišljam samo o pričama u okvirima 1-4 knjige, jer tu možemo da objavimo sve delove. To je i dalje rizik, ali na nešto duže staze, jer crtu podvlačimo posle završenog serijala. I dalje sve zavisi od prodaje, ali ako se od autora odustane, barem smo završili priču.

Da povratiš uloženo obično ti treba oko 1000 prodatih primeraka.

Da li izdavačke kuće mogu sebi dozvoliti manji broj prodatih primeraka ili duži period prodaje zarad nastavljanja serijala na kome ljubitelji insistiraju?

Teško, i to ne zato što nema volje već zato što si ograničen praktičnim problemima. Kao što sam rekao većina tiraža u Srbiji je mala. Da povratiš uloženo obično ti treba oko 1000 prodatih primeraka. Kada su ulaganja niža, slabije interesovanje čitalaca nije nepremostiv problem. Marketing može da pomogne da se sa sledećim naslovom privuče nova publika. Ali kad su knjige obimne i dovoljno popularne da je moguće zahtevati ozbiljnije ponude za prava, ovo je značajno teže. Drugim rečima teže je izneti autora tipa Sandersona nego nekog manje poznatog pisca koji piše kratke knjige.

Što se dužeg perioda prodaje tiče, tu si opet ograničen činjenicom da se najveći broj knjiga proda u prvoj godini, i time da ugovori traju 4-5 godina i da posle toga moraš da ponovo platiš prava (i obavežeš se da ćeš štampati novi tiraž).

Da bi se knjiga ponovo našla u štampi, taj ili neki drugi izdavač mora da sklopi novi ugovor. Reizdanja se uglavnom ne isplate tokom sledećih desetak godina jer većina ljudi koja je bila zainteresovana za knjigu već je ima.

Šta se desilo sa Sandersonom i Arhivama?

Dok sam ja bio u Laguni on se nije nešto prodavao. Moja je sumnja i tada bila da ne postoji dovoljno interesovanje da se iznesu Arhive, i bio sam protiv započinjanja tog serijala. Hteo sam da se fokusiramo na njegove solo naslove da bi pojačali interesovanje za autora pre tako velikog projekta. Ali ne znam šta se dešavalo posle mog odlaska krajem 2014. godine.

Kako funkcioniše reizdavanje rasprodatih naslova?

U principu, ukoliko je knjiga rasprodata, a novi tiraž nije već u štampi to znači da za knjigu ne postoji dovoljna publika da se opravda dalje objavljivanje. Knjiga je stavljena na rasprodaju da se rasčiste zaostali primerci, a ugovor je istekao te izdavač nema prava na novi tiraž. Da bi se knjiga ponovo našla u štampi, taj ili neki drugi izdavač mora da sklopi novi ugovor. Reizdanja se uglavnom ne isplate tokom sledećih desetak godina jer većina ljudi koja je bila zainteresovana za knjigu već je ima. Potrebno je da „stasa“ nova publika. Izuzeci naravno postoje, a i situacija se može promeniti i doneti novu publiku. To se recimo može desiti kad se pojave filmske i televizijske adaptacije.

Zašto se rasprodato ne sklanja iz ponude?

Te stranice imaju opciju da se knjiga stavi u „listu želja“ ili da se čitalac obavesti kad knjiga ponovo bude u opticaju. Izdavači gledaju kroz to interesovanje za potencijalni reprint. To je jedan od načina komunikacije sa publikom. Mnoge knjige dok sam radio u Laguni su upravo tim putem dobile svoje reizdanje. 

Po tebi, gde je fantastika kod nas trenutno?

Mislim da poslednjih godina izdavanje fantastike kod nas opada. Broj naslova koji se objavljuju manji je nego ranije. Veliki izdavači se sve ređe upuštaju u nove serijale, i praktično objavljuju nekoliko proverenih pisaca. Mislim da je to posledica prethodnih izdavačkih grešaka i one nevoljnosti čitalaca da kupuju nedovršene serijale koju sam već pomenuo. Mislim da se tokom vremena efekat tih tendencija uvećao. Naravno, mnogi su počeli da čitaju na stranim jezicima i ne kupuju više fantastiku na srpskom. Tako da mislim da se fantastika više čita, ali je prodaja opala, a samim tim i volja izdavača da objavljuju nove naslove jer ovaj žanr nije naročito isplativ.

Zašto je pre pet – deset godina bilo bolje?                                               

Nisam siguran da je bilo mnogo bolje. Mislim da sam se i pre deset godina borio za svaki naslov fantastike i da se nastavi svaki serijal koji je posustajao. Ono što svakako dodatno otežava situaciju jeste to da je u svetu došlo do velike ekspanzije žanra u poslednjih deset godina. Danas imamo mnogo novih  autora i brojne nove serijale, ali ono što nemamo su novi Sandersoni, Rotfusi, Martini. Nema „velikih“ imena koja dominiraju top listama. Ovakvo stanje je super kad je tržište veliko jer je i izbor velik i raznovrstan, ali je uvek problem za mala tržišta jer ništa ne prednjači i nema autora koji interesuju celu čitalačku publiku.

Tako da mislim da se fantastika više čita, ali je prodaja opala, a samim tim i volja izdavača da objavljuju nove naslove jer ovaj žanr nije naročito isplativ.

Koji su problemi u izdavaštvu trenutno?

Sve nas je pomela prošla godina. Iako je izdavaštvo dobro prošlo spram nekih drugih industrija, i dalje su svi bili obazriviji i usporilo se sa objavljivanjem knjiga. Kod nas su knjige skupe a mnogo se izdaje, pa je uvek jako teško da se pojedinačan naslov probije i zaživi. A predstoji nam i sve veće prisustvo elektronskih i ozbiljnija pojava audio knjiga, i niko nije siguran kako će to uticati na industriju.

Na koji način misliš da izdavačke kuće treba da reaguju da bi se adaptirale na postojeću situaciju?

Ah, kad bih imao odgovor na to pitanje bio bih najsrećniji čovek na svetu. Uvek je najbitnije biti obazriv na promene u ponašanju čitalaca i biti dovoljno fleksibilan i brz da se adaptiraš na njih.

…ljudi nemaju uvid u sve faktore koji utiču na to da li je knjiga isplativa ili ne za određeno tržište.

Jedan od argumenata koji se javlja u kontekstu toga da domaće izdavačke kuće ne rade kako treba su primeri izdavaštva u drugim zemljama u okruženju. Primera radi Hangar 7 i Hiperion. Imaš li komentar?

Većinu takvih komentara posmatram kao pitanja tipa: „Što tamo može, a ovde ne može“. Mislim da kao argument taj stav nema osnove jer ljudi nemaju uvid u sve faktore koji utiču na to da li je knjiga isplativa ili ne za određeno tržište. I sama si videla koliko ljudi redovno izjavljuje da Sandersona treba objavljivati i kako je to siguran adut. I videla si koje je moje iskustvo sa njegovim objavljivanjem, a očigledno je da je posle toga prodaja bila još gora. Ovo je prosto jedan primer koji lepo pokazuje koliko se drastično može razlikovati pogled sa strane i pogled iznutra. Razlike između tržišta su previše kompleksne da bi se ovde ulazilo u to, ali samo i na nivou različitih agenata koji zastupaju istog pisca čini veliku razliku. Jedna od mojih omiljenih agencija ima sjajnog predstavnika za Srbiju, ženu koja mi je tokom godina postala jako blizak prijatelj, a po svemu što čujem njihovo odeljenje koje se bavi pravima za Hrvatsku i koje operiše iz druge države potpuno je drugačije i zahtevno za saradnju. Hangar 7 super radi i želim im sve najbolje.

Zašto se dešavaju propusti u vidu vizuelnih aspekata same knjige na koje mnogi ljubitelji upućuju? Poput promena boja, promena dimenzija i formata, neadektvatno pozicioniranih logotipa i slično.

Gde god postoje ljudi, postoji i ljudska greška, tako da ukoliko dovoljno dugo radiš negde ćeš zakazati. To je nešto što svako ko se bavi nekom vrstom stvaranja, bilo kreativnom ili proizvodnom, mora da prihvati. Kada su greške velike, tiraži se povlače i štampaju se ponovo. Svakako je nesrećno kad se greška desi, naročito ako iz bilo kog razloga ne može da se otkloni.

Naravno, pitanje je i šta se podrazumeva pod greškom. Promena boja, pozicioniranje naslova, veličina slova itd. zavise od ukupnog dizajna korice. Ako imamo dve različite ilustracije na dva toma istog serijala, sve od pomenutog može da se menja jer sve mora da se prilagodi ilustraciji i njenoj kompoziciji. Ovakve stvari su normalne svuda u izdavaštvu. Letimičan pogled na policu iznad mene otkriva izdanja Harper Kolinsa, Vojadžera, Pingvina koja sva imaju ovakva odstupanja.

Gde god postoje ljudi, postoji i ljudska greška, tako da ukoliko dovoljno dugo radiš negde ćeš zakazati.

Postoji li kontrola takvih stvari i ko se time bavi zapravo?

Postoje art direktori i supervizori, ljudi koji su završili dizajn. Takođe, oni odgovaraju nekom višem direktoru u firmi. A kao što sam već rekao, korice najčešće idu i na odobrenje samih autora.

Zašto ne postoji transparencija kada su u pitanju planovi jedne izdavačke kuće?

Mislim da transparencija postoji u onoj meri u kojoj je potrebna i korisna. Izdavači na sajtovima imaju deo posvećen knjigama u pripremi. One upravo služe tome da se čitaocima najavi šta će u narednom periodu izaći. Takođe se knjige najavljuju na društvenim mrežama. Ali, ako se knjige previše rano najave ljudi često zaborave na njih. Za knjige koje su u ranim fazama rada (ili koje tek treba da uđu u produkciju) ne treba srljati sa objavama jer često mogu da se dese nepredviđene okolnosti, pa da knjiga kasni ili ne bude ni objavljena i onda si učinio i sebi i čitaocima medveđu uslugu najavivši ih.

Kakvi su planovi Čarobne knjige za ovu godinu?

Planiramo da povećamo broj izdanja u odnosu na prošlu godinu. Što se fantastike tiče, objavićemo prvi SF roman Kristofera Paolinija, kao i Lavove el Rasana Gaja Gavriela Keja i Piranesi Suzane Klark. Ovaj poslednji roman mi je bio neverovatno lepo iznenađenje, ne samo zato što je autorka dugo odsustvovala sa scene, već i zbog toga što je knjiga neočekivano sasvim drugačija od Džonatana Strejndža i gospodina Norela, a opet potpuno njen fazon.

Od klasika nastavljamo sa Klarkom, i konačno nastavljamo sa Asimovim. Sa Asimovim smo bili prinuđeni da stanemo jer je njegova zadužbina menjala agenciju i to se iskomplikovalo i odužilo, ali konačno je taj proces gotov pa možemo da završimo započete serijale.

Što se fantastike tiče, objavićemo prvi SF roman Kristofera Paolinija, kao i Lavove el Rasana Gaja Gavriela Keja i Piranesi Suzane Klark… Od klasika nastavljamo sa Klarkom, i konačno nastavljamo sa Asimovim.

Kako i u kojoj meri ljubitelji mogu uticati na odabir naslova?

Mogu i dalje predlagati naslove. Mi zaista razmatramo sve predloge koje dobijemo, a pratimo i diskusije na internetu. U Čarobnoj knjizi smo svi veliki fanovi i fantastike i stripova. Samim tim nam je i važno da slušamo šta je drugim fanovima zanimljivo i šta bi voleli da vide. Iako ne dobije svako odgovor na mejl, što je nešto što se trudimo da popravimo, svaki predlog se ozbiljno razmotri.

Najbolji i najefikasniji način na koji čitaoci mogu da utiču na olduku izdavača da nastavi sa objavljivanjem nekog autora jeste da kupe prethodni deo kad izađe.

Kako i u kojoj meri ljubitelji mogu uticati na nastavke serijala?

Najbolji i najefikasniji način na koji čitaoci mogu da utiču na olduku izdavača da nastavi sa objavljivanjem nekog autora jeste da kupe prethodni deo kad izađe. Svestan sam da je to rizično jer se dešava da se serijal ne završi, ali to je jedini konkretan pokazatelj da postoji razlog da se nastavi sa autorom. Da se vratim na problematiku reizdavanja i onih strana sa rasprodatim knjigama, desilo se par puta da se veliki broj čitalaca prijavi za neki naslov i da se prava obnove i odštampa tiraž na osnovu tih informacija i proda se možda deset posto od onoga što je prijavljeno. Ovde ne kritikujem čitaoce koji su se prijavili pa nisu kupili knjigu. Radi se o normalnoj pojavi u prodaji, uvek je zainteresovanih značajno više od realnih kupaca i to treba imati na umu pri planiranju. Prosto hoću da objasnim zašto je realna prodaja jedino sigurno merilo za dalje planiranje.

Na izdavačima je da opravdaju očekivanja i ne izdaju poverenje oličeno kroz kupovinu nedovršene priče.

Generalno šta je ono što ljubitelji fantastike mogu uraditi povodom celokupne situacije u fantastici?

Ono što ljubitelji fantastike najbolje rade. Da pričaju i dele informacije o knjigama koje su im se svidele. Najpouzdanija reklama je i dalje preporuka drugih čitalaca. Na izdavačima je da opravdaju očekivanja i ne izdaju poverenje oličeno kroz kupovinu nedovršene priče.

Ako ste imali sreće da se jutros probudite kao ljubitelj fantastike i čitate na jeziku na kojem pišem, čestitam. Čitate najbolji žanr na svetu. Ipak situacija nije ružičasta. U izdavaštvu rade ljudi koji greše. U marketingu izgleda obitavaju samo duhovi. I svet se bazira na novcu.

Među nama su oni koji se zalažu za bolji papir na konto prevoda, (jer vole anglo-srpski verovatno). Spomenuću i one koji su poslednju knjigu kupili pre deset godina a mogli su i mogu. Poslednji ali ne i manje važni, oni nestrpljivi koji žele ceo serijal za godinu, pa šta će ikome i lektor i korektor, samo nek je logo na istom mestu.

Da svi dohvatimo vile i toljage? Da stavimo ljusku jajeta na glavu i pijučemo kako je to nepravda? Da odustanemo, pređemo na engleski, kindle..?

Ili da prihvatimo činjenicu da u izdavačkim kućama ne rade sadisti koji nas mrze. Da više nije stvar „nas protiv njih“. Da „ne kupujemo dok ne izdate sve“ nije rešenje. Strane ne postoje, postoje realni problemi i nerealna očekivanja. Svi želimo da se knjige objavljuju i čitaju. Svi želimo kvalitetna izdanja, serijale u celosti, nove kvalitetne pisce. Ni „mi“ ni „oni“ ne možemo sami za sebe. Pojedini to razumeju te se obavezuju otkupom prava na na cele trilogije. Pojedini shvataju da knjige ne mogu biti besplatne.

 Neko samo treba da napravi taj prvi korak ka obnavljanju poverenja. Možda ako taj korak načinimo svi doćiće dan koji prosto, nije isti kao juče. 

Jedno mišljenje na „Svi smo mi ljubitelji fantastike – Marko Vojnović (Menadžer za prava)

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s