Doživesmo da akcije za 99,99 postanu dosadna svakodnevnica. Da seks avaj, ne prodaje kao nekad. Da bestseler nije preporuka. Ali zato GoT? Got će prodati krv, trulež i govna uredno spakovane u flis papir bez ikakvih problema. Ne znam da li Martin dobija procenat svaki put kada mu se delo iskoristi u propagandne svrhe ali dovoljno je na korice nalepiti etiketu Igre prestola i marketing tim poslati na odmor.
Ako ste ljubitelj Martinove detaljno spore proze Luna nije za vas. Ijan je brz, bahat, bezobziran i bezobrazan. Takođe Mekdonald ne provlači čitaoca kroz blato, balegu i proliv. Mesec je daleko čistiji od Vesterosa.
Nakon malog koraka za čoveka u ne tako dalekoj budućnosti ljudi su kolonizovali Mesec. Ono što su zatekli je pejzaž gotovo nezamislive surovosti. Smrtonosno vreo tokom dana, zastrašujuće hladan tokom noći. Obasjan zračenjem, prašnjav, sparušen i siv.
Kolonisti vrlo brzo shvataju da vazduh košta. Ukoliko novčanik zablinka crveno, ili dišete pliće ili nimalo.
“Ništa vam toliko ne govori da niste na Zemlji kao to da udahnete po jednoj ceni, i izdahnete po drugoj.”
Najslabiji deo knjige je prenatrpan početak u kojem Mekonald užurbano upoznaje čitaoca sa mnoštvom likova paralelno postavljajući parametre svog sveta. Rečnik pomaže pri dešifrovanju strane terminologije dok spisak likova „Čekaj, ko je ovaj opet?“ momente čini podnošljivim. Mekdonald očekuje strpljenje jer ništa u prvih stotinak stranica nije dato na izvolte. Ali istrajnost je bogato nagrađena. Jednom kada se čitalac orijentiše, preleteće stranice jureći prema napetom i lako shvatljivom raspletu. Raspletu u vidu mafijaške sage na Mesecu. Mešavine politike pet vladajućih porodica, međukompanijskog rivalstva ogrezlog u kapitalizam, nove kulture koja tek postavlja standarde i stalnu pretnju bolne smrti Mesečeve prirode.
Luna nije svetlucav komad naučne fantastike. Nema lasera, brzine svetlosti, stranih vrsta i beskonačnih količina svemirskih brodova. Postoji samo istina da je Mesec surov. Advokatski vlažni san na kojem vlada isključivo ugovorno pravo. Komšija koji za sve nudi cenu ili nepresušni niz pregovora. Mesec kakav postoji oduvek, smrtonosno okruženje nemilosrdnog vakuma.
„Svetski poredak je bio truo. Bolestan od društvene nepravde, rasizma, seksizma, nejednakosti i loše rodne politike.“
Roman se fokusira na likove i njihovu dinamiku. Sve je biznis osim kada nije, a tada je za sve bolje da jeste. Kada brak nije ništa drugo nego ugovor, veze se komplikuju – telenovela stilom. Scene teku kao napucani trejler za film. Gotovo svaki lik je pohlepan, narcisoidan i gadan. Oni su „glamurozni“, „izvanredni“, „legendarni“. Tako sujetni, tako dekadentni. Slavni, senzualni i intenzivni. Drama ih okružuje, drama je božanstvo. I mrzite ih i volite u isto vreme.
Škakljive vanilice ako vam „Jebaću te dok ne poželiš da umreš“ smeta, onda sačekajte do višestranog opisa „monogamne aseksualnosti“ koji će i najokorelije ljubitelje El Džejms nagnati da crvene u ćošku ko seoske mlade. Mekdonald seksu pristupa kao i svet o kome piše. Grubo, brutalno i tvrdo.
Pisac iako usredsređen na aristokratiju, ne isključuje likove sa drugih nivoa lunarnog postojanja. Karakteri izuzetno raznoliki, od seksualne orijentacije do etničke pripadnosti, narodnog jezika do religije, bogati i siromašni. Srećom Mlad mesec nije roman koji vrišteći poziva na svoju multikulturalnu ličnost. Mekonald različitost besprekorno neprimetno uklapa u naraciju.
Luna počinje istinski da sija kada se veze sa Zemljom i prošlom i budućom objašnjavaju i samim tim emotivni napori i potezi mnogih likova postaju jasniji. Herojski i tragični, simpatični i mrski. Drama, izdaja, dvobojji, dinastija i ukleti osećaj klaustofobije, jedva za život pogodnih, modula ispod površine.
Što konačno dovodi do glavnog pitanja knjige. Sloboda je istina ili mit? Sloboda od gravitacije iz koje smo potekli i njena stroga ograničenja. Sloboda od krivičnog i građanskog prava i zavisnost od novca. Seksualna sloboda i obavezujući ugovori. Cena vazduha i pravo na isti. Sloboda da biraš suprotnost njoj.
Luna nije svetlucava naučna fantastika. Ipak nije ni filozofska rasprava sa porukom za buduće generacije. Mekdonald piše surovu akcionu telenovelu i dodaje vukodlake. Luna je prosta koliko i živopisna, puna boja koliko i gadna. I definitivno nije za svakoga.
Što se marketinga tiče, sve može biti Martin. I običan odlazak u kupatilo ako izuzmemo samostrel. Vreme je da krenemo dalje.
„Oduvek smo mislili da će robotsku apokalipsu doneti flote dronova ubicai ratnih meha-mašina velikih kao stambene zgrade, terminatora sa crvenim očima. A ne niz mehanizovanih kasa u lokalnoj prodavnici Ekstra i alko-stanici; online bankarstvo; samovozni taksiji; automatizovani sistem trijaže u bolnici. Jedan po jedan, botovi su dolazili i zauzimali naša mesta.“
Ijan Mekdonald „Luna: Mlad mesec“
Preveo Goran Skrobonja i lično nemam zamerke.
Recenzija 
Jedno mišljenje na „Ijan Mekdonald „Luna: Mlad mesec““