Stiven King „Mizeri“

Zdravo, moje ime je Nataša i ja sam zavisnik. Zavisnik sam od… ovaj, koliko imate vremena?

Početkom osamdesetih je postojala jasna razlika između Kinga i Ričarda Bahmana, Stivenovog alter-ego pseudonima. Dok su Kingovi romani obično podrazumevali užas i natprirodno, Bahman (sa izuzetkom Mršavljenja) „bavio se“ ili distopijskom budućnošću ili užasima iz stvarnog života. Ljubitelji Kinga sa Salemovim i Grobljem kućnih ljubimaca su gotovo sigurno bili preplašeni ali su mogli i da priušte uzdah olakšanja uz reči „To je samo priča. Samo priča. Te stvari nisu stvarne.“

Čitaočevi živci nisu mogli na takav način da pobegnu zahvatu Mizerija. Knjiga o automobilskoj nesreći pisca bestselera Pola Šeldona, i njegovom „spašavanju“ od strane psihotične Eni Vilks koja ga primorava da napiše novi roman po njenom ukusu i ne plaši se upotrebe sekire, bilo je nešto što bi se moglo naći u crnoj hronici. Užas iz stvarnog života. Dođavola, danas postoje emisije posvećene takvim istinitim kriminalnim pričama.

Sa Mizerijem možemo sebi ponavljati „oh to je samo priča. Samo slova na papiru“ ali postoji i onaj drugi tiši glas koji jezivo šapuće „Ali moglo bi se dogoditi. Šta ako se dogodi?“, pri čemu apsolutno ne mislim da bi mene kidnapovao ludi psihopata, ne (taj bi se baš usrećio). Šta ako je svako od nas talac neke zavisnosti, opsednut kontrolom ili rob idola?

Mizeri je knjiga o zavisnosti koju je napisao čovek intimno upoznat sa konceptom. U intervjuu za časopis Rolling Stone iz 2014. godine, King je tvrdio: „Mizeri je knjiga o kokainu. Eni Vilks je kokain. Bila je moj najveći fan.“ Sila, koja stoji iza bilo kog bića ili postupka označava posedovanje apsolutne nadmoći nad nekim. Biti pod uticajem takve sile znači postati žrtva svakog njenog hira i sekira. Sama definicija zavisnosti podrazumeva ovu viktimizaciju, ovaj potpuni gubitak kontrole.

Znaš ja nisam glupača. Čitala sam o nekim tobože velikim piscima. Znam da su često bili prilično neprijatni. Skot Ficdžerald, Ernest Hemingvej i ona seljačina iz Misisipija – Fokner – ti tipovi su možda osvojili Pulicerovu nagradu i slične stvari, ali bili su obične kukuričuće pijane vucibatine. Drugi su – kad nisu pisali predivne priče – pili, drogirali se, bludničili i radili ko zna kakve gadosti.

Čak i pre automobilske nesreće koja ga je stavila u ruke Eni Vilks i dovela do njegove silom izazvane zavisnosti od tableta protiv bolova Pol je već ovisnik. U njegovoj ličnoj percepciji odsustva uspeha, usred svoje stalne potrebe za validacijom kao pisca, Pol je počeo da konzumira alkohol. Oblik lične sabotaže vođen njegovim neprestanim strahom da neće biti dovoljno dobar i da nikada neće opravdati svoj talenat. Eni samo zamenjuje njegovu drogu izbora. A onda opet obrće pun krug, terajući ga da piše. Pol nema nikakvu želju da piše za Eni, ali istovremeno ne može da se odupre želji za stvaranjem.

Tačno je da je pisanje zavisnost na svoj način, jedna od prihvatljivih svakako. Dolazi sa svojim prelepim usponima i strašnim padovima. Bez obzira na to što su njeni rezultati često kreativni, a ne destruktivni (mada čitaoci nalete i na takve), onaj ko piše retko ostaje nepromenjen godinama „korišćenja“.

Nije znao gde se moranje pronalazi, ali je nepogrešivo osećao njegovo prisustvo. Nagonilo je iglu unutrašnjeg Gajgerovog brojača da se zalepi za gornji kraj brojčanika. Prepoznavao je moranje kad bi naišlo… mesecima pre završetka i svetlosnim godinama pre objavljivanja knjige.

Iako su romani koje piše od Pola načinili uspešnog pisca, oni su i dalje ljubići viktorijanskog doba za srednjovečne žene, a ne „pravo pisanje“ koje bi voleo. Pa opet, ona vrsta književnosti koju Pol smatra kvalitetnom ne plaća račune. U tom slučaju postavlja se logično pitanje, šta ako je Eni Vilks zapravo idiot? Kičerajski, bedni idiot koji se vezuje za romane koji su idiotski kič? Logično samo je idiot mogao napisati takve kičerajske bedne idiotske knjige zar ne? Bednik koji govori sebi da piše takve stvari samo da bi zaradio a šta ako… ako je to jedino što je sposoban da napiše? Možda, Eni Vilks ne postoji, ne postoji prisila za pisanje bednih idiotskih gluposti. Delo je takvo jer je to najbolje što može a najbolje ne vredi ni pišljiva boba?

Bez Eni VIlks da sudi da li je fantastika ozbiljna ili neozbiljna književnost, ko na kraju određuje vrednost „prave“ literature. Da li su to možda ljubitelji?

Eni je horor spektakl. Ali koliko god bila luda i dalje je otmičar te budući otet Pol zavisi od nje u svakom pogledu. Isto je i sa Kingom i njegovim fanovima. Piscu su obožavaoci potrebni kao što je Šeldonu potrebna Vilks. Jer od čega pisci žive i ko ih na kraju stavlja na „mesto“ kada postanu toliko popularni da nema urednika koji bi mogao da ih kontroliše?

Možda je Eni metafora za kritičare. Banalne i nerazumne, nemilosrdno zlobne a obožavajuće diletante.

I kao da sve navedeno nije dovoljno, Mizeri je omaž onome što sam King naziva „kanibalističkim kultom slave“. Eni ne samo da je opasna već je i direktan rezultat opsesivne kulture između ekstremnih fantičnih ljubitelja i onog kojeg doživljavaju kao idola.

Milioni mogu da se mršte do mile volje, ali samo zato što nisu shvatili snagu kakvom umetnost – čak i tako degenerisane vrste kao što su bestseleri – raspolaže… Kad je Artur Konan Dojl ubio Šerloka Holmsa na Rajhenbah vodopadima, čitava viktorijanska Engleska ustala je i zatražila da se omiljeni junak vrati. Ton njihoog protesta u potpunosti je odgovarao Eninom – to nije bila žalost, već duboki ogorčeni gnev.

Sama Eni je jedna od Kingovih nezaboravnih zlikovaca. Najverovatnije zbog njenog realnog užasa. Znamo da drugi poput nje moraju biti tamo negde, skrivajući se u svojim zatvorenim jazbinama, ližući rane i postajući sve luđi, opsesivniji i opasniji. Eni može izgledati kao da je dopuzala iz pakla, ali ona je samo čovek, i to je čini ekstremno zastrašujućom. Ono što je pak čini ikonično – zastrašujućom je njen elment iznenađenja i nepredvidljivosti.

Mizeri je u svojoj postavci veoma jednostavna knjiga. Najvećim delom predstavlja samo dva lika. Ali umesto dosade, ova jednostavnost dozvoljava zapletu da se usredsredi na fascinantne interakcije između junaka i antagoniste. To je čitaocima omogućilo da dublje istraže umove likova, čineći ih živopisnim i impresivnim. I pored uznemirujućeg faktora po svest čitaoca, Mizeri izaziva empatiju i sažaljenje. Da je Eni bila na odgovarajućem tretmanu, da li bi okolnosti bile tako ekstremne?

Načas je pomislio: U redu, Eni – samo napred. Stavimo tačku na ovu priču. Potreba i želja za životom – a imao je i jednog i drugog u priličnoj količini – uzdigle su se i preovladale trenutnu slabost, O njoj se radilo. O slabosti i kukavičluku. Na svu sreću ili nesreću, nije imao štaku mentalne bolesti da se na nju osloni.

„Ali moglo bi se dogoditi. Šta ako se dogodi?“.
Već jeste.

Mislim, svi smo robovi nečega, zar ne? Za neke bi to mogla biti fizička zavisnost poput seksa, droge, slatkiša ili alkohola. Za druge bi mogli biti zavisni od odobrenja, priznavanja ili kontrole. Treći ne primećuju jer je zavisnost od rada, vežbanja, knjiga… društveno prihvatljiva. Svi imamo svoju Eni Vilks u nekom obliku.

Srećom, King nam pruža izlaz. Stivenovu strategiju. Ne možemo preteći svoje demone, za Pola Šeldona ovo važi i bukvalno. Šta ako ih nadmašimo kreativnošću?

Mizeri u Vulkanu.

Prevod: Vladan Stojanović. Bez Zamerki.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s