Kristofer Paolini „U moru zvezda sniti“

Upitnik. Svemogući bog otac čovečanstva. Zašto je nebo plavo? Da li me Bog gleda kad piškim? Čemu ovo služi? Koje desno? I koliko god da Google, jedan od najboljih izuma čovečanstva nakon frižidera i klima uređaja, nudi svoje neiscrpno znanje na klik, radoznalost homo sapiensa predstavlja istinski beskonačnu kategoriju. Kategoriju čiji rezultat lako merimo novim nizom pitanja. Šta mi je ovo u životu pa trebalo? Gde idem? Šta da radim? Ko sam ja? Šta ako? Upitnik u ljudskoj prirodi radije umnožava sam sebe i druguje sa zarezom no što prepušta tron konačnoj tački. Koliko god pomerala granice u svakom smislu, radoznalost ipak ne ubija samo mačke.

Paolinijevo, da odmah istaknem očigledno – veoma obimno delo, se bazira na težnji ljudskog roda da zadovolji radoznalost. Kroz avanturu, živopisne prikaze, bitke, prijateljstvo, porodicu i danas tako često zanemarenu introspektivu samog sebe. Roman istražuje ideju ljudskog kontakta sa stranim vrstama. Postavlja pitanja o vrednostima, društvima i dužnostima kako bi procenjivao šta je to što čovečanstvo čini posebnim. Samo zato što je određena kultura drugačija, to je ne čini inferiornom zar ne?

…Mi smo svemir koji gleda samog sebe, gleda i uči… A jednoga ćemo dana, reče Vira, mi, i samim time i svemir, naučiti kako da se proširimo vam ovoga sveta i spasimo sebe inače neizbeežnog izumiranja… Poenta je da je sam taj čin posmatranja i učenja proces koji svi delimo… bili mi toga svesni ili ne. Kao takav, on daje svrhu svemu što radimo, bez obzira… koliko se to nebitno činilo, i kroz tu svrhu – i smisao. Jer je sam svemir, obdaren svešću kroz vaš um… svestan svake vaše brige i boli…

Paolini je izgradio čitav novi univerzum za istraživanje koji pruža stvarnu sliku neizmernosti i prostranstva svemira. Takođe daje osećaj sporog prolaza vremena i ogromne količine snage koja je potrebna da se zapravo pređe prostor iz jednog dela galaksije u drugi bez osećaja klaustofobije i tromosti. Paolinijeva tehnologija budućnosti je raziumljiva i čitalac je pošteđen dugih opisa i zamornih objašnjenja iste pogotovo kada je mahom očigledno čemu služi. Paolini ne sledi trend vrckanja sa nepoznatim spravicama kako bi omogućio čudesna spašavanja svojih heroja. Hvala mu na tome.

Za razliku od većine onoga što je trenutno u ponudi pripovedanja, ovaj roman nudi optimističnu viziju potencijala čovečanstva. Prikazuje budućnost u kojoj su se ljudi raširili po zvezdama i na taj način prevazišli proizvoljne razlike koje muče naše postojanje u stvarnom svetu. Likovima je dozvoljeno da imaju različite rasne, seksualne i verske identitete čime se ememiniše ideja da je usaglašenost i istovetnost jedini put ka mirnom suživotu.

… To nas i odvaja od životinja. Mi možemo da odaberemo da pođemo na marš od trideset kilometara sa teškim rancem na leđima. Možemo da odaberemo da ćemo trpeti kojekakva neprijatna sranja zato što znamo da će nam se neki budući ja na tome zahvaliti. Nije važno kakvim sve mentalnim akrobacijama moraš da se baviš u toj kaši koju nazivaš svojim mozgom, ali način da sprečiš sebe da ne reaguješ prenagljeno kada te iznenade svakako postoji…

Paolini prilično dobro piše scene akcije i borbe te knjiga pruža utisak igrice uz levelovanje karaktera i velikog bossa. Ali kada se radnja svede na suštinu, U moru zvezda sniti je epska fantastika u svemiru usredsređena na magični entitet koji radi šta god treba kako bi glavna junakinja prevazišla krizu u kojoj se nalazi.

Manu knjige na prvom mestu, čine stranice koje protagonisti provode u putovanju sa malo napretka u vidu sopstvenog razvoja. Koliko god zanimljivo ovo putovanje bilo na početku od polovine knjige čitalac u takvim epizodama najčešće u moru reči snije. Druga mana bi bila očigledan repetativni obrazac. Nešto se desi – putovanje – kriza – putovanje – kriza i tako redom.

… Vrištao sam, mada usta za vrištanje nisam imao. Ridao sam, mada očiju za siuze nisam imao. Gmizao sam kroz prostor i vreme, poput crva koji se kreće mic po mic lavirintom sagrađenim prema snovima nekog ludog boga. Ali jedno jesam naučio, kožna vrećo, jedno i ništa drugo: kada su ti vazduh, hrana i sklonište osigurani, samo su ti dve stvari važne. Rad i društvo. Biti sam i bez svrhe isto je što i biti živi mrtvac…

U moru zvezda sniti nije preterano originalna knjiga, neki bi je mogli nazvati i detinjastom. Onima sa iskustvom u žanru će stereotipi i tropi koje Paolini koristi vrlo brzo postati jasni. Vanzemaljski artefakt, prvi kontakt treće vrste i ekipa heroja u zarđaloj šklopociji koja spašava svet kakav ne poznajemo. Tropi, ipak, postoje sa razlogom. Prepoznatljivi su, privlačni i udobni kao omiljene papuče. Volim da mislim da, uprkos onome što marketing stručnjaci tvrde, nisu svi čitaoci u strastvenoj potrazi za sledećim hitom, revolucionarnim idejama, pomeranjem granica žanrova i eksplozivnih novina. Sasvim je u redu ušuškati se i uživati u poznatom. Nije cilj svakoj knjizi da joj cepamo stranice brzim okretanjem, nekima je potrebno vreme za istraživanje i avanturu. U moru zvezda sniti je baš to zabavna, čitka avantura za otkrivanje svemira kakvog do sada nismo imali priliku da vidimo. Da li ćete joj dati šansu zavisi isključivo od toga koliko ste zapravo radoznali.

Palini kod Čarobne knjige. Nemam zamerke na prevod. Definitivno najlepše korice ove godine.