Stiven Erikson „Kosačeva bura“

Kosačeva bura je konačno stigla. Svakom ljubitelju Stivena Eriksona su od radosti zasuzile oči mada videvši dve cigle papira ispred sebe nikome nije bilo sve jedno. Sedmi nastavak Malaške knjige palih je „laki“ podsetnik na to da čitanje Eriksona nije petominutni hobi.

Sigurno nisam prva koja veliča zapanjujuću širinu Eriksonove mašte. Malaška knjiga palih sa svojom dugačkom istorijom, mnoštvom rasa, raznolikim kulturama, brojem likova, originalnošću ideja i širinom tema je (blago rečeno) impozantno štivo. Takođe, definitivno neću biti prva koje priznaje da se ponekad oseća izgubljeno lutajući ovim lavirintom zamršene izgradnje sveta.

Erikson piše zadivljujuću priču u svakom od elemenata koje predstavlja, horor, akciju, dramu, misteriju ili komediju. I da se zaustavim dok još ima nade za ovaj prikaz u Kosačevoj buri posebno izdvajam Malašku vojsku koja objedinjuje sve navedeno. Sastavljena od najrazličitijih grupacija okorelih vojnika, sa nadimcima koji su ili sasvim prikladni ili smešni ili oboje u Kosačevoj buri rade ono što najbolje umeju. Osvajaju.

Mi smo Malažani. Ostajemo Malažani, bez obzira na caričinu presudu. Da li je to dovoljan razlog da uzvratimo istom merom? Ne, nije. Saosećannje nikad nije dovoljno. Niti je glad za odmazdom. Ali zasad, za ono što nas čeka, možda će poslužiti. Mi smo Kostolovci, plovimo do sledećeg imena. Dalje od Arena, dalje od Raraku i dalje od Ja`Gatana, prelazimo svet da pronađemo ime koje će zaista biti samo naše. Niko drugi ga neće imati. Plovimo da uzvratimo istom merom.

Način na koji je Erikson menjao uloge naratora između značajnog broja marinaca je jednom rečju majstorski. Umesto uobičajenijeg načina posmatranja bitke očima nekoliko glavnih likova, Erikson je primenio metodu po kojoj čitalac prelazi iz jednog odreda u drugi, obično u brzom nizu, kroz individualne tačke gledišta velikog broja likova. I time stvorio sveobuhvatnije iskustvo za čitaoca, naročito uz intimnu perspektivu ratnika dok se suočava sa vrlo izvesnom smrću. Neke od ovih smrti su srceprajauće za čitaoca.

Žrtva, Jatvanare! A to mu se nije dopalo, o ne, nimalo. Zabolelo ga je – svet ga je povredio, stoga sad on zauzvrat povređuje. Međutim, nije još poravnao račun. Ali vidiš, nikad i neće, jer u svojoj glavi je i dalje ta žrtva, i dalje se rita. Kao što si maločas rekao, žrtva i štaka, njegova vrlina od bede – jedno hrani drugo, bez prestanka. Nije ni čudo što se šepuri uveren u svoju pravednost uprkos tome što se busa u bezosećajni intelekt…

Posebna tema sedmog nastavka je kritika kapitalizma sa akcentom na mitu o večnom rastu.

Erikson prikazuje sivilo čovečanstva, te mnogi likovi na koje nailazimo odgovaraju tom opisu. To nisu loši ljudi, već oni koji su sa pravom ili pogrešno dovedeni do sumnjivih izbora i ponašanja proisteklog iz okolnosti. Međutim, polazeći sa aspekta pohlepe za novcem Erikson zaista otkriva crnilo. Nalazimo na prezrive likove nastale u začaranom krugu novca u svom večitom putu kao još. Društvo gde bogati postaju bogatiji, a siromašni sve siromašniji. Ova kultura obožavanja materijalizma sa rezultatom finansijskog haosa postavlja pitanje da li su stvari vredne samo ako se mogu meriti materijalnim standardom? U tom pogledu, sedmi nastavak je jedan od mračnijih romana u ovoj serijalu.

Moć oblikuje lice sveta. Sama po sebi nije ni dobroćudna ni zloćudna, ona je prosto alatka uz čiju pomoć osoba preobražava sve oko sebe… korišćenje moći je isto što i nametanje tiranije, što može biti vrlo suptilno i nežno, ili pak surovo i silovito. Moć – bilo politička, bilo lična, kako god – pritom obuhvata pretnju prinude. Pretnju za sve koji se opiru. I znaj još ovo: ukoliko je prinuda iole pristupačna, ona će biti korišćena.

Kosačeva bura pruža scene koje bi mogle biti na listi najboljih do sada ali na žalost sadrži i neke od dosadnijih momenata. Pojedina poglavlja su gužvanjac novih likova do kojih mi jednostavno nije bilo stalo. Uz to mnogi među njima zvuče potpuno isto.

Ono što svakog čitaoca masivnih serijala fantastike zanima to je da li se kockice sklapaju na kraju. U slučaju Kosačeve bure odgovor bi bio: da, tipično Eriksonovski. Konfuzno i komplikovano. Što je vrlina. Bura je neuredna i kompleksna ali u savršenom skladu sa poentom svake stranice: takav je i život. Da je sve uredno spakovano u šareni papir sa mašnom autor bi izneverio samu suštinu Malaške knjige palih. Priča prikladno prožeta haosom prikazuje haotičan svet.

Ženo pogledaj nas – pogledaj samu sebe. Kao da su nam duše zarobljene u ukletoj tvrđavi. Da, mi je sami gradimo – svi mi – sopstvenim rukama, ali zaboravili smo pola soba, gubimo se u hodnicima. Nabasamo na sobe užasne vreline, pa ustuknemo, udaljimo se, inače će nas sopstvena osećanja žive spržiti. Druga su mesta kao led hladna – hladna kao ova smrznuta zemlja oko nas. Neka ostaju zauvek u mraku – nikave svetiljke ne pomažu, svaka sveća se gasi kao da joj ponestane vazduha, a mi pipamo okolo, sudaramo se s nevidljivim nameštajem i zidovima. Gledamo napolje kroz visoke prozore, ali ne verujemo ni u šta što vidimo. Oblačimo oklope protiv nestvarnih duhova, a od senki i šaptaja krvarimo.

Kompleksnost ovog serijala, hronologija događaja, interakcija mnoštva likova i potreba da se zapamte mali detalji u tako velikoj besedi, otežavaju potpuno razumevanje Eriksonove priče. Ali, predstavljaju svojevrsno zadovoljstvo i moju definitivnu preporuku za svakog ljubitelja fantastike.

Kažu da istorija ljudskih sukoba počiva isključivo na sukobu očekivanja.

Nemam dovoljno reči hvale za inzvaredan prevod Dejana Kuprešanina.
Erikson u Laguni.

#AninGodišnjiIzazov u Delfi Kutku On/ona me inspiriše i pokreće. (omiljeni autor) – Septembar 2021