Gaj Gavrijel Kej „Lavovi El-Rasana“

Odmah da se izjasnim: autor ovog teksta nije ljubitelj istorije. Nije istorija sama po sebi kriva za to već njeni korisnici. Mislim da je čovečanstvo toliko dobro razvilo sisteme samoodbrane od loših etapa u svom postojanju da je istorija kao učiteljica života izgubila smisao. Stalno pravimo iste greške. Zato i ne čudi što pisca koji dela bazira na stvarnim događajima držim na dnu liste jako dugo. Greška za koju se mogu samo nadati da u suprotnosti sa malopređašnjim iskazom – činim samo jednom.

Iako je Kej poznat kao autor epske fantastike, Lavovi El Rasana jedva da imaju i malo elemenata koje bih opisala kao „fantazijski“. Nema magije, zmajeva ili komplikovane neobične izgradnje sveta kakvu čitaoci obično vezuju za ovaj žanr.

Kejov svet je alternativna verzija srednjovekovne Španije. Upečatljivog predela gde nekad vladajuće sile poezija i lepota, postaju minorne i ugrožene vode borbu sa okrutnošću za pravo opstanka. El Rasan je dom tri veoma različite kulture i vere, postavka koja je dovela do dugogodišnjeg niza previranja, nasilja i brutalnosti. Srećom, nije potrebno nikakvo predznanje da bi se shvatilo kako se ispod površine ovog romana krije mnogo više od stilski prepričanog parčeta istorije.

Kao divlji pas, rat se hrani srcima junaka

Lavovi nisu roman o ratu. Rat se ne veliča u Kejovom prikazu već predstavlja kulisu na sceni događaja koji oblikuje njegove likove. Ovo je knjiga o tome na šta fanatična lojalnost ili interni sukob sa njom može primorati i muškarce i žene. Mogu otići i toliko daleko da Lavove El-Rasana nazovem ljubavnom pričom. O Romantičnoj ljubavi; platonskoj ljubavi; ljubavi vojnika prema svom vođi; ljubavi muža i žene; starih i novih prijatelja; roditelja i dece, boga, religije, običaja, domovine ili one prema sopstvenim idealima.

Jedan od upečatljivih koncepata romana su muke zemlje koja se bori da pronađe drugačiji oblik i novi vid ravnoteže. Dugo su se dve frakcije borile za nadmoć u konstantno promenljivom političkom pejzažu u kojem treća strana pokušava da preživi. Tolerancija je teška. Prostor na kojem mera tolerancije gubi na težini se urušava sa strašnim posledicama.

Lavovi El – Rasana sa preciznošću istražuju kako religija može da izazove i podrži predrasude, saveze i sukobe. Jedan od aspekata romana koji je i u moderno doba relevantan. Do dana današnjeg naš svet se i dalje savija pod teretom suprotstavljenih uverenja – bila ona politička ili verska – i uvek ima onih koji pate jer su zgnječeni između dve strane koje je nemoguće izbeći. Kej čitaoca upućuje da zastane i razmisli o neizbežnosti, toleranciji i snu o prihvatanju različitosti.

Jedno je da ratuješ za svoju zemlju, svoju porodicu, čak i za svoju slavu. Drugo je da veruješ da su ljudi protiv kojih se boriš otelotvorenje zla i da ih zbog toga treba uništiti. Želim da se vrati ovo poluostrvo. Želim da Esperanja ponovo bude velika, ali neću se pretvarati da ćemo, ako uništimo El-Rasan i sve što je on izgradio, postupati po volji bilo kodg boga kojeg znam.

Kej ideje predstavlja kroz svoje briljantno napisane likove. Često susrećemo u delima fantastike junake koji nelogično pokazuju svoje intelektualne sposobnosti. Odjednom stiču uvid u problematiku za čije poimanje ni dve stranice pre nisu imali sposobnost. Srećom Kejovi junaci su pametni bez da budu pametnjakovići. Iznenađujuća je i junakinja svesna neobičnosti i nesigurnosti svog položaj žene ali se ne prepušta feminističkom naklapanju. Pametna je i temperamentna. I Kej zapravo uspeva da me ubedi da je to tako umesto da joj dodeljuje neke deklamativne rečenice o tome i očekuje da u njih i poverujem.

Kada nije tužan, roman je zabavan i duhovit. Situacije u kojima se likovi nalaze mogu biti urnebesne i dirljive praćene komičnim dijalogom. Dinamika iza ovih likova, događaji koji oblikuju njihovu priču, složene niti ljubavi, prijateljstva i odanosti koje ih povezuju koliko ih i razdvajaju u nekoj vrsti promenljivog plesa, doprinose da ova knjiga postane fascinantno štivo. Oni znaju da El Rasan nije savršen ali je njihov i bore se. Bore se za sećanja, za poeziju, za lepotu, za neki privid ljudskosti usred tame i mržnje koja preti da ih sve obavije. I borila sam se uz njih na svakom koraku.

Pisan toplom, prefinjenom prozom, tekst ne privlači pažnju na sebe. Ne samo što pripoveda, već i komunicira. Autor stvara priču koja se gotovo bez napora čini epskom, bez obzira na obim romana. Kej čudesno balansira suprostavljene strane držeći čitaočevu lojalnost i naklonost podeljene. Obe jednako pogrešne, obe jednako privlačne.

Raširio je ruke, a ona je ušla u prostor koji su napravile samo za nju. Naslonivši glavu na njegove grudi, dozvolila je sebi gotovo nezamisliv luksuz tuge

Ono što bi izdvojila kao moguću manu za pojedine čitaoce jeste što autor manerviše na samoj ivici pretencioznog.

Kej očigledno voli pametne likove. On insistira na tome da budu briljantni. Niko ne voli kao oni, niko ne oseća bol na takav način. Niko nema šta više da izgubi jer su svi u središtu radnje tako izuzetno obdareni lepotom, duhovitošću, strašću i talentom. Koliko god u tome bili uverljivi njihova nametnuta jedinstvenost ih čini na momente izveštačenim. Oni su takođe neverovatno introspektivni i filozofski. Provode stranice razgovarajući sami sa sobom u svojim glavama – uzimajući u obzir svoja osećanja, razmišljajući o prošlim uspesima i padovima, analizirajući motive i ponašanje drugih i razmišljajući o budućnosti. Koliko god se divim Kejovim likovima, ponekad bi poželela da prestanu da razmišljaju i prosto nastave dalje. Roman ne bi izgubio sa malo više akcije.

Kej uljuljkuje čitaoca u lažni osećaj sigurnosti, zatim podiže napetost i dramu nedorečenošću, namerno prikrivajući informacije. Čak nekoliko puta izigra čitaoca. Tako da se stil, pomalo melodramatičan i manipulativan, uvlači u priču kao da je lik sam po sebi.

Da napomenem i da je potrebno malo vremena ući u ritam priče u smislu učenja svih likova i gde se oni uklapaju u raspored sukoba Ovo nije knjiga koja oprašta prelistavanje ali koncentracija je bogato nagrađena.

Sa sve prisutnijim osećajem tuge kako se približava kraj, poslednje poglavlje je jedno od najnapetijih i najemotivnijih koje sam pročitala u skorije vreme. Dirljiv i efektan, roman je sveobuhvatni ep, prožet nostalgijom za dva izgubljena sveta: slavnom civilizacijom na samrti; i utopijom verske tolerancije, koja je možda postojala samo u mašti ili na nekim požutelim stranicama istorije.

Dela ljudi su kao otisci stopala u pustinji…
Ničemu pod mesecima koji kruže nije suđeno da traje…
Čak i sunce zalazi.

Lavovi u Čarobnoj knjizi. Prevod Vladimir D. Janković odličan.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s