Frederik Bakman „Čovek po imenu Uve“

Koliko treba biti zaludan i baviti se knjigama? Ajde što te teraju da naučiš da čitaš. To je korisno u suprotnom sve table i znake upozorenja šta se ne sme raditi niko ne bi znao da tumači. A red je važan! Sedeti i kriviti kičmu duže no što je zdravorazumski potrebno, nad nekim predmetom koji ćeš samo odložiti na policu da skuplja prašinu, je najprostije rečeno – besmisleno.

Uve joj je rekao kako on lično više voli da sam razmišlja nego da čita nešto o čemu je razmišljala gomila zamlata.

Sedenje nad ručnom umotvorinom (pod uslovom da vlasnik uma nije nizak tj. glup!) ili popravljati stvari, to ima mnogo više smisla. Svet je bolje funkcionisao kada su se ljudi bavili stvarima sa poentom. Kada su znali da poprave pokvareno umesto da ga zamene gomilom đubreta.

Više nema nikakvog značaja ako umeš nešto da uradiš kako treba. Kakvog značaja to ima ako odjednom možeš da jednostavno kupiš baš sve. Koliko onda vredi čovek?

Na primer, u tom normalnom svetu moja mlađa sestra nikad ne bi gurala nos u moja posla. I još sa nekom knjigom. Pročitaj, pročitaj. Aman mogu živeti i bez te tvoje knjige hvala lepo. Tirkizna knjiga čuj. Ni boja sama nije mogla da se odluči hoće li biti plava ili zelena a ja još treba da listam tu neke stranice. Idiot.

„Opcovao si!“, razdra se trogodišnjakinja, koja se ponovo pojavila i počela da se vrti oko Uveovih nogu, Veoma skeptično je osmotrio tu malu prirodnu katastrofu punu gramatičkih grešaka…. „Citaj!“… Uve je posmatrao knjigu pomalo kao da je knjiga upravo poslala Uveu lančani mejl sa tvrdnjom da je knjiga zapravo nigerijski princ koji ima „veoma unosnu poslovnu ponudu“…

Ali sestra je sestra. Valjda je u opisu rodovske odrednice da mi ide na živce. Tako da sam uzela tog njenog Uhatog da pročitam. Pažljivo, jer ko zna koliko dlaka od lude kućne mačketine mi je sa njom donela.

Trogodišnjakinja je izgledala kao da samo što nije pokušala da zagrli mačku. Mačka je izgledala kao da je spremna da pokaže na trogodišnjakinju u okviru suočavanja svedoka u policijskoj stanici.

Dakle, stil je ko Ikejin nameštaj (ako izuzmemo sastavljanje), a i pisac je Šveđanin, pravougaon, oštar i jednostavan. Stil mislim, koga briga kako izgleda pisac. Uve je iritantni, izbirljivi namćor rigidne rutine i kratkog fitilja. Persona sa nula tolerancije, političke korektnosti i komšija iz pakla (i vozi glup automobil one užasne marke Saab).

Prodavac je pogledao Džimija sa onom vrstom trzaja u uglu oka kakve je Uve izgleda izazivao kod svog okruženja toliko često da bi se eventualno neki sindrom mogao nazvati po njemu.

Uve takođe prestaje da zaista živi onog momenta kada mu umre žena te dane provodi neuspešno pokušavajući da se ubije vodeći računa o neredu koji ostavlja za sobom.

Uve nije znao kada se tačno toliko ućutao. Možda je počeo više da govori unutar svoje glave. Možda je polako klizio u ludilo. … Kao da nije želeo da dozvoli drugim ljudima da razgovaraju sa njim jer se plašio da bi buka njihovog brbljanja ugasila sećanje na njen glas.

I zašto me je ona baraba naterala da pročitam ovu knjigu? Možda je pomislila da knjiga prepuna humora i inteligentnog sarkazma meni može biti zabavna. Ko obraća pažnju na takve stvari danas kada ima toliko posla da započne, završi…

Srce mu je lupalo kao da su mu na grudnom košu vrata poslednjeg funkionalnog javnog toaleta na svetu.

Koliko je zapravo poznavanje tuđe priče važno za razumevanje te osobe? Svi je imamo, priču mislim, ne razumevanje toga nemamo. Zašto se uopšte baktati sa davanjem prilika ljudima da ti pokažu ko su zapravo? Treba da sudimo ljudima što oštrije to bolje, tako je svet baždaren zar ne. Kako izgledaš takav si. Prosto i jednostavno.

Svi ljudi žele da imaju život vredan življenja, samo što se ta vrednost za različite ljude sastoji u različitim stvarima.

Ili je možda htela da me rasplače pričom o ljubavi, prijateljstvu, saosećanju i važnosti podrške kada se suočavamo sa tugom.

Ali tuga je nepouzdana, jer kad je ljudi ne dele, ona može da podeli ljude.

A možda je zamislila, ta dosada od moje mlađe sestre, da mi pruži jedno od najdirljivijih dela koje sam ikada pročitala. Knjiga zbog koje sam se smejala i plakala i smejala se i plakala istovremeno. Šta god da je htela, rećiću vam nešto, moja sestra nije potpuni idiot.

Smrt je čudna stvar. Ljudi prožive čitave živote kao da ona ne postoji, pa ipak ona veći deo vremena predstavlja jedan od najvažnijih razloga za življenje, Neki od nas s vremenom postanu toliko svesni nje da živimo snažnije, tvrdoglavije, halapljivije. Nekima je potrebno njeno stalno prisustvo da bi uvideli šta je njena suprostnost. Drugi bivaju toliko zaokupljeni njom da sedaju u čekaonicu mnogo pre nego što ona najavi svoj dolazak. Plašimo je se, ali se ipak najviše od svega plašimo da će ugrabiti nekog drugog, a ne nas. Jer najveći strah u smrti je da će nas zaobići. I ostaviti same.

Vama koji ste čitali se izvinjavam na ovom nespretnom pokušaju da budem slična Uveu i još nespretnijem prikazu. Vama koji niste čitali najveća preporuka koju možete zamisliti.

Uve u Laguni. Fantastičan prevod Nikole Perišića.
#AninGodišnjiIzazov u Delfi Kutku. Zašto sam toliko čekala? (knjiga koja najduže stoji na polici nepročitana) – Oktobar 2021

– Prihvatila sam te u viđenom stanju
– Ni pakao ne poznaje gnev kakav je u trudnice u nuždi.
– Završni bilans jedne egzistencije.“
– Bio je to svet u kome ljudi zastarevaju pre nego što se istroše. Čitava zemlja koja spremno aplaudira činjenici da više niko nije u stanju da nešto pošteno uradi. Bezrezervno slavljenje osrednjosti
– Ranije su ljudi tvrdili da Uve uvek posmatra život kao creno – beo. A ona je donela boje. Sve boje u njegovom životu.
– …“svi putevi te vode ka onome za šta si predodređen“. Za nju je to možda bilo nešto. Ali za Uvea je bio neko.
– Ravne linije, pravi uglovi. Narod više ne čisti sneg na taj način. Sad samo oslobode put, frezerima za sneg i boga pitaj čime još. Bilo kako bilo, razbacaju sneg nasumice na sve strane. Kao da samo jedno ima nekog smisla u ovom životu: da se probiješ.