Stefeni Majer „Ponoćno sunce“

Vratio se! Zaboravljena reklikvija dvehiljaditih ponovo svetluca. Niko nije očekivao renesansu Sumraka posle toliko vremena, ali u 2020 svet se već okrenuo naglavačke te nije ni čudo da deceniju i kusur nakon što je saga okončana, opet diskutujemo Mejerske vampire. (Izgleda da je nekome ponestalo novca — ups). Strastveni obožavaoci bili su više uzbuđeni zbog scene seksa u poslednjoj knjizi nego zbog poklona ispod jelke te ne mogu ni zamisliti neizdrž čekanja dvanaest godina od kako je rani nacrt petog dela serijala procureo na internet. Sada konačno dostupno, Ponoćno sunce prepričava događaje iz prve knjige, iz perspektive smeđe-zlatnih očiju mazohističkog vampira. I dodaje tričavih 209 stranica u odnosu na originalnu izvedbu.

Drakula se u grobu prevrće, Mina i Lusi ne toliko

Povratak Sage nam daje priliku da se podsetimo onih stvari koje su franšizu učinile fenomenom prvi put kad se pojavila. Sumrak je ispričao jednostavnu priču, staru skoro koliko i njen besmrtni antiheroj. Vampir upoznaje devojku. Vampir želi da ugrize devojku. Devojka želi da bude ugrižena, ali vampir mora da se odupre, za njeno dobro. Stefani Mejer je svakodnevno ispuzavala iz svoje gomile novca kako bi nas podsetila da su Bela Svon i Edvard Kalen bili Elizabet i Darsi Ostin u digitalnoj eri.

Ono što Belu čini izuzetnom za Edvarda je znanje da, ako bi joj popio krv i ubio je, ona bila najbolja stvar koju je ikada probao. Ali on mora da se odupre svom snagom zbog toga koliko je duboko voli. Kakva nepodnošljiva napetost! Kakav power rush za devojku koja može da zamisli sebe na Belinom mestu. U Sumraku je oduvek postojala bizarna, sublimirana erotika, čudna i mazohistička čežnja koja je činila ove knjige tako ubedljive za njihovu ciljnu publiku. U Sumraku, seks je nemoguć. Što znači da svaki trenutak može biti seksi.

Deo onoga što Edvarda čini privlačnom fantazijskom figurom, jeste način na koji vidi nešto u Beli što čak ni ona ne može. Bela misli o sebi kao o bolno običnoj, ali sigurno mora biti nečeg posebnog u njoj ako Edvard tako misli zar ne? I to je koncept koji čitaoci mogu preneti na sebe, zamišljajući da bi u očima dostojnog ljubavnika i oni mogli postati neverovatno posebni, , toliko da bi vampir želeo da se bori protiv same svoje prirode zbog njih.

Ali i tinejdžerke odrastu. Zašto bi nas sada trebalo zanimati stogodišnja disko kugla koja je i nevina pritom? Zašto se truditi oko Edvardove perspektive već pročitane knjige kad je priča u suštini ista? “Tinejdžer”  koji ima sedamnaest više od veka, potiče iz porodice vampira „vegetarijanaca“, ima kompleks samoprezira, i po samopriznanju je stalker – šta on ima da kaže? Očigledno dosta.

Znam da si mrtav ali živni malo

Ako ste mislili da devojke više razmišljaju od dečaka, evo dokaza za suprotno. Mučeni vampir misli — mnogo. A onda još malo razmisli. I onda razmišlja o tome šta misli. I onda sluša šta svi oko njega misle (jer čita misli)!

Može li mrtvo zaleđeno srce ponovo početi da kuca? Čini mi se da će moje početi da kuca.

Užas ove priče leži u kovčegu primoravanja čitaoca da se suoči sa istinom koju je bilo lako ignorisati u originalnoj sagi: Edvard ima preko sto godina. Stranu za stranom sledi borba sa sumnjivom romantizacijom muškarca koji izlazi sa tinejdžerkom koju a) želi da pojede i b) od koje je pet puta stariji.

Apsolutno nikome ne koristi bilo kakvo podsećanje na njegovu naviku da tajno posmatra Belu dok spava. Njegov očaj da je sačuva i fetišistička opsesija njenom krhkošću još su grozniji nego što su ikada to bili u prva četiri romana (što govori mnogo).

Koliko sam znao, možda je u ovom trenutku išla ka novoj smrtnoj presudi. Šta će biti ovog puta? Meteorit će pasti na njenu kuću i zdrobiti je u postelji?… Naglo mi se ovaj rizik učinio neprihvatljivim. Jedini način da budem siguran da je bezbedna bio je da neko pokuša da uhvati meteorit pre nego što je dotakne.

I dok u originalnom Sumraku, Bella saznaje da je Edvard špijunira, čitaoci Ponoćnog sunca dobijaju izveštaj iz prvog lica sa uznemirujućim detaljima. Uključujući momenat u kojem on podmazuje  šarke njenog prozora kako je u svojoj nečujnosti vampirskoj ne bi probudio (????). U jednom trenutku, Edvard posmatra Belu dok ona čita roman Džejn Ostin – ali opravdava svoje ponašanje jer je na komšijinom drvetu. 

Tehnički, sada nisam čak ni nedozvoljeno boravio u njenoj kući – osnova drveta rasla je na susednom placu – a kamoli činio neki veći prestup. Ali znao sam da ću, kada padne noć, nastaviti da postupam pogrešno.

I koji dokaz Edvard ima da joj je potrebna njegova zaštita dok spava? Pa, on ubija veoma opasnog, nimalo otrovnog, malešnog pauka u njenoj sobi.

Stepen do kojeg Edvard mentalno muči sebe zbog potencijalne opasnosti za svoje voljeno jagnje nije ništa u poređenju sa kaznom koju nanosi čitaocu. Teško je ozbiljno shvatiti njegovu večnu muku zbog njihove budućnosti kada znamo tačno do kakvog će kraja ova priča doći. Zapanjujuće je dosadno čitati kako prolazi kroz istu spiralu želje/stida/sumnje u sebe/slabe odluke svaki put kada on i Bela uspostave kontakt očima preko parkinga. Uveren je da je on najgora stvar koja joj se ikada mogla desiti. Nakon što sam toliko vremena provela u njegovom mozgu, apsolutno se slažem s njim.

Mejerova ne bi znala da piše ni da joj život zavisi od toga

Da li je ponoćno sunce dobra knjiga? Naravno da nije, to je Sumrak saga. Ima sve iste nezgrapne, olovne rečenice koje pamtimo od prvog izdanja. Isti bizarni tempo, gde se ništa zaista ne dešava do možda 50 stranica do kraja. Gotovo bez dijaloga. Tamo gde ga je bilo bolje da nije. Sasvim sigurno je postojala jedna cela rečenica za reč „hm“ i  tri stranice Edvarda koji je Beli postavljao pitanja za nečiji spomenar, poput: „Koja je tvoja omiljena boja?“ „Koja je tvoja omiljena hrana?“.

Kupila je piće i ništa drugo. Je li to bilo dobro? Zar joj nije bilo potrebno više hranjivih materija? Nikada pre nisam pbraćao pažnju na ljudsku ishranu

Pride, Mejerova je opsednuta time da sva svoja poglavlja završi sa sitnim klifhengerima. Čemu to kad je sledeće poglavlje upravo tu na strani pored? Moguće iz straha da ćete ostaviti knjigu iz čiste dosade.

Autorka je imala mogućnost ovom knjigom da svojim vernim fanovima pruži potpuno novi pogled na vampirsku mitologiju Sumraka. Nažalost, ostali smo zarobljeni u umu paranoičnog, opsesivnog i depresivnog vampira koji bukvalno nije uradio ništa zanimljivo tokom svog dugog postojanja.

Put je nestajao pod točkovima mog automobila

Ponoćno sunce može me ugrize za …

Nije iznenađenje što su obožavatelji horora bili užasnuti neprijateljskim preuzimanjem vampirske fikcije od strane Sumrak sage –  vampire je, na kraju krajeva, teško ubiti. Možda će proći neko vreme pre nego što će kreativni umovi u Holivudu u potpunosti izbrisati otisak koji su ostavili zubi Sumraka. Ali i vampirska fantastika i istorija žanra nam pokazuju da uvek postoji publika za krvopije. Nada leži u tome da je Sumrak ipak ljubavna a ne vampirska priča.

Moj život bio je beskrajna nepromenjiva ponoć. Za mene mora uvek vladati ponoć, prosto iz nužde. Kako je onda moguće da sunce izlazi ured moje ponoći?

Snaga originalnog romana bila je privlačnost ideje preplitanja opasnosti mita o vampirima i vukodlacima sa tinejdžerskom romansom ispunjenom seksualnom tenzijom. Međutim, to je funkcionisalo samo kada je dolazilo iz perspektive tinejdžerke. Sumrak saga iz Beline perspektive bila je sanjivi, romantični svet koji obuhvata normalnu devojku koja se zaljubljuje u misterioznog modernog vampira. U Ponoćnom suncu, Edvardov nestabilan um je suština čitavog romana. On više nije privlačnost iza Belinih ružičastih naočara. Umesto toga, staklo je napuklo i pogled ljubitelja sage ispunjava jeziva persona.

I to je najveći problem knjige. Ponoćno sunce ne zna šta je. Edvardova poremećena perspektiva oduzima romanu svaku mogućnost da bude tinejdžerska drama, a opet zbog hroničnog nedostatka realizma i kvalitetnog pisanja ne može biti ni horor. Jedina vrednost mu je veza koju ima sa originalnim romanom iz 2005. godine.

I zaista, kada uzmete knjigu prvi put u ruke, osećate kao da se 2005. vratila. Mejerin marketinški tim zna da se nostalgija prodaje… Pa nostalgija je kučka. Čitajte Ponoćno sunce na sopstveni rizik jer vrlo lako može isisati sav život iz vas.

Danas je nosila tamnoplavu bluzu i ta boja je savršeno isticala njenu kožu, koja je izgledla kao sveža pavlaka.

Ponoćno sunce u Vulkanu. Zašto su promenili ime pisca u odnosu na prethodne izdavače ostaće misterija. Prevod by Branislava Maoduš u skladu sa knjigom – traljav.