Brajan K. Von „Y, poslednji muškarac 1“

Za razliku od pandemijskih, protiv feminističkih talasa nema ni distance ni vakcine. Da li ga pamtili po izvojevanim pobedama za pravo glasa, seksualnu i finansijsku slobodu ili Madoninom „oči ću ti izbosti brushalteru“, feminizam je bio sjajan pokret sa principom sociološke ravnopravnosti muškaraca i žena. Kažem BIO, jer kako je pokret ušao u svoju tehnološku eru, četvrti talas na obalu je naneo ne samo okenasko đubre već i mutirane ajkule. Ideologija biološke jednakosti modernog feminizma oslanja se na emocije sledbenika više no na ikakve utvrđene principe (rekoh ja i ne spali me grom). Danas, biti kritičan prema feminizmu je siguran put ka vrhu stuba strama podržavanja patrijahalnosti i antifeminizma. Istinski patrijarhat je ogavna destruktivna ideja podjednako koliko i „svi muškarci su govna“ sindrom. Osnovni simptom zagađenosti feminističkih voda je mržnja prema drugom polu i potreba izopštavanja muškaraca iz egzistencije. Ekstremima se želja ostvarila. Srećom, samo na papiru.

Misteriozna rodno specifična kuga je u sekundi izbrisala skoro tri milijarde miškaraca sa lica zemlje plus sve životinje pripadajućeg pola. Ako je imalo Y hromozom, više ne postoji. Sve osim scenskog mađioničara amatera Jorika Brauna i njegovog ljubimca majmuna Ampersanda (&). U jednom trenutku je naš junak bezbrižno utonuo u san razmišljajući kako da zaprosi svoju devojku u dalekoj Australiji i probudio se kao pripadnik poslednjeg muškog dueta na planeti. Zašto su živi? Niko ne zna. Kako da ostanu takvi- još manje. I avaj jadni Jorik put putuje kroz devastirani urbani pejzaž i neke stvari postaju jezivo jasne. Kuga je pogodila Istočnu obalu u vreme najgoreg saobraćajnog špica, jači pol je mrtav i opseg štete je gotovo nezamisliv.

This is a woman’s world… but jebiga

U svetu potonulom u mrak žene oplakuju neizmeran, neočekivan gubitak, čisteći leševe miliona koji su im nekada bili prijatelji, članovi porodice i kućni ljubimci. Ostavljene da se suoče sa realnošću da većina političara, naučnika, pilota, verskih ličnosti i muzičara više ne postoji snalaze se bez struje, klime, grejanja, pošte, metroa, brodova, fabrika… Infrasturktura u globalu je u nedostatku boljeg izraza otišla u tri lepe. Očigledno su neke nacije bolje prošle od drugih. Recimo Izrael koji je zahtevao vojnu službu svih svojih građana neovisno od pola, postaje najmoćnija nacija. Australija, Norveška i Švedska, kao jedine zemlje koje dozvoljavaju ženama da služe na podmornicama stišavaju mora. Poenta je jasna: neka polja su nesrazmerno muška, ponekad zbog konvencije ili stigme, ponekad zbog diskriminacije. Ali da li iskreno mislimo da nežniji pol zahteva podjednaku zastupljenost u svim oblastima rada? Kao što žene u svetu poslednjeg muškarca brzo saznaju – odnošenje otpada spada pod isključivo muške poslove. A kako niko ne želi da živi u svetu sa tri milijarde trulih leševa, moraju zavući rukave.

Ne samo da ruši sneška feminističkih ekstrema Von ne ostaje dužan ni klasičnoj muškoj fantaziji: biti jedino funkcionalno muško u iskljućivo ženskom svetu. Desničenje u čašicu zarad repopulacije zemlje zvuči kao vrlo moguć scenario. Jorik vrlo brzo shvata da nije naslednik Hefnerovog zečijeg carstva već mu se pre smeši ropstvo najzaoštrenije cice kojoj dopadne šaka; one koja vrlo verovatno neće biti Viktorijin anđeo.

Von se ne slaže sa idejom da je svaka žena redak cvetak zanovetak nesposobna za nasilje ili rat. Amazonke, grupa fanatičarki koje veruju da je muškarce ubila Majka Zemlja vide Jorika kao poslednju uspomenu na patrijarhat i prepreku istinski slobodnom društvu. Biti poslednji muškarac znači određenu količinu odgovornosti, a činjenica da velika grupa radikalnih žena želi samo njegovu smrt, druga da ga iskoristi kao mamac za obnavljanje globalne političke klime dok ga treća samo želi, ne olakšava mu život.

Autor odlično barata logikom ovog mračnog, distopijskog sveta, i jedina mana stripa je karakterizacija samog Jorika. Bez pretenzija da prihvati sopstvenu važnost poslednjeg muškarca radije se rukovodi sebičnim ciljevima, kao što je ponovni susret sa devojkom. Jasno mi je da u periodima katastrofa svi težimo nekoj normalnosti prošlog života za koju bi se uhvatili, ali daj Joriče ne možeš naseliti planetu na tradicionalan način. Naš heroj je prikazan poput plemenitog viteza sa transparentom „zašto svi ne možemo biti prijatelji?“ krajnje naivan i svojeglav. Ovakva problematična karakterizacija koja može navesti na zaključak kako su muškarci u celini bolji od žena jedan je od razloga zašto je strip i kritikovan od strane afirmisanih feministkinja. Poprilično ironično da svi muškarci umru užasnom smrću a da nekako ta situacija viktimizira i tlači žene.

U svetu bez muškaraca ko će za sve biti kriv?

Neki mogu reći da Y pravi ozbiljne greške u pretpostavci da žene ne bi bile u stanju da brzo vrate stvari u pređašnje stanje jer u kriznim situacijama retko brinu o političkim pitanjima koliko o osnovnim potrebama i sistemima. Ono što se zaboravlja jeste da homosapiensi imaju tedenciju da zajednice rastvaraju u buretu paranoje, sebičluka i nasilja svaki put kada se osete ugroženo. U slučaju društvenog kolapsa bilo kog tipa oslanjanje ekskluzivno na jedan pol je besmisleno kada se sve svodi na izbor pojedinca.

Žene mogu biti sve što požele. I poslednji muškarac je svedočanstvo tome jer ih prikazuje kao: briljantne naučnice, moćne ratnice, političarke, pripadnice vojski, pesnikinje i umetnice. Međutim, one su takođe prikazane kao uplašene, podmukle, nepoverljive, željne moći, narkomanke i hladne/proračunate ubice. Žene ponekad, baš kao i muškarci, imaju tendenciju da budu arogantne i bez poštovanja prema bilo kome osim prema sebi. Lepši pol u stripu je postao dominantan rod sa uravnoteženom, objektivnom i fer reprezentacijom, što u odnosu na muškarce, što međ sobom.

Podžanr postapokaliptičnog horora više nije ono što je bio. Sa završetkom Hladnog rata i smanjenom pretnjom sveopšteg nuklearnog sukoba, čini se da ljudi jednostavno nisu razmišljali toliko o kraju sveta. Lepa stvar jeste da, kada ipak misle, mnogo su maštovitiji od starih klišea o trovanju radijacijom, invazije vanzemaljaca i ogromnim bubama.

Y je primarno misterija. Kako se nositi sa gubitkom svakog muškarca na planeti? Kako to utiče na društvo? Kako žene popunjavaju društvene, političke i ekonomske praznine? Kako će ljudski rod preživeti? Može biti uznemirujuć i zastrašujuć i srceparajuć, ali je takođe, često, zaista smešan. U suštini, priča o gubitku, haosu, ljubavi, opstanku i nadi, koja nam pokazuje da bez obzira koliko stvari postanu teške, uvek možemo pronaći način da se prilagodimo i nastavimo dalje te da put kojim krenemo zavisi od nas samih neovisno od pola kojem pripadamo.