Tamzin Mjur „Gideon od Devete“

Nekromanseri u svemiru. Ajmo iz početka. N e k r o m a n s e r i U s v e m i r u. E sad, ja sam jednostavna osoba kojoj možete da prodate bilo šta ako spojite dovoljno nasumičnih reči i žanrova u reklamu ali Gideon je potpuno novi nivo čudnosti. Gledajući naslovnicu, pomislite na fantastiku i kul ilustraciju ortaka, ali u pitanju je naučna fantastika, i Gideon je žensko.

Duboko se divim samouverenosti i posvećenosti ove knjige da prkosi smislu. Na kraju krajeva, kako i da ima smisla kada kombinuje svemirsku nekromansiju, struju i mačeve, naučnu magiju i akcionu gotiku? Da je autorka pokušala da napravi prostor za išta logično ovaj roman bi verovatno eksplodirao u haosu krhotina kostiju, a to dragi moji, bi bila zaista velika šteta.

Gideon od Devete je tinejdžerska svemirska opera o čarobnjacima koja se preoblikuje u gotičku mračnu misteriju, klizi u horor i kombinuje sa musketarskim mačeovačkim pokličem. Ako imate ideju kako bi ovaj bućkuriš žanrova nazvali slobodno recite. Ja pojma nemam.

Ukoliko bi se uhvatila u koštac sa opisivanjem zapleta najkraće rečeno celu knjigu bi svela na „neprijatelji iz detinjstva se silom udružuju kako bi pobedili na takmičenju“ ili kraće: nekromanserske Igre gladi.

Rođena u ropstvu u najsumornijoj, najturobnijoj od nekro kuća; odgajana od strane skupine sparušenih monahinja koje poseduju svu toplinu smrznutog groba; okružena oronulim, bezosećajnim aristokratama; kritikovana od strane bezbrojnog niza skeleta i izbegavana od skoro svih koje poznaje, Gideon Nav voli mačeve i mrzi svoj život. Ali šta biste drugo očekivali od nekoga ko egzistira u na planeti koja pripada devet hiljada godina staroj imperiji koja živi (živa, neumirla?) na moći smrti?

Gideon poseduje bezkompromisnu odanost cilju da bude što je moguće više iritantna, sarkastična i dosledna „živo i mrtvo me zabole“ stavu; često šokirajući druge likove svojim potpunim nedostatkom pristojnosti, poštovanja, senzibiliteta pa i zdravog razuma. Njen najdraži neprijatelj, Harouhark Nonagesimus (recite zaredom deset puta brzo) je hladna i distancirana sa sarkazmom oštrijim od Gideoninog mača. Odnos, replike i dijalozi između njih dve su ono što daje (takoreći) život stranicama.

Iako su glavni likovi jasni i razrađeni (mada funkcionišu po principu akcije i reakcije ne unutarnjih monologa), to se ne može reći za ostale. Kada se predstavnici kuća sretnu na nadmetanju za položaj u carstvu i besmrtnost, u suštini se upoznajemo sa petnest novih likova istovremeno. Svaki od njih ima broj kuće, ime, školu magije, nekad nadimak, nekad čin. Praćenje svega toga zna biti zamorno iskustvo ali ostaje ih manje kako knjga odmiče što olakšava stvar.

Za knjigu prožetu smrću — Gedeon od Devete je iznenađujuće veselo delo. Priča je lako mogla da se pretvori u depresivnu, tešku narikaču o mortalitetu, ali je umesto toga zabavna fikcija koja se teško ispušta iz ruku. Tamzin Mjur je pisala neustrašivo, bez ustezanja i meni je ostavila utisak kao da je celo delo napisala u dahu za dan. Ravnoteža i privlačnost brzog tempa naracije leže u elegantnim opisima skeleta i smrti i savršenoj količini otrovnog, oštrog humora. Ono što pak moram napomenuti je to da ako vam se ne sviđa Gideonin smisao za humor, onda vam ovaj roman neće odgovarati i, što je možda najvažnije, ako niste zainteresovani da prihvatite činjenicu kako nikada niste 100% sigurni šta se zapravo dešava, roman vam definitivno neće odgovarati.

Moram se osvrnuti na kontraverzu koju je knjiga podigla u Americi sa svojim sloganom gotske avanture sa lezbejkama nekromanserkama u svemiru. Da mi je neko rekao kako ću iskoristiti „nedovoljno lezbejskih nekromanserki“ kao zamerku na knjigu, ne bi mu verovala. U romanu ne samo da ima malo scena nego i pomena. U ovom univerzumu seksualna orijentacija nije velika stvar i to ne u smislu utopije da je sve potpuno prihvaćeno. Ne, seksualna orjentacija nije velika stvar prvo jer je sve toliko prokleto čudno da vas i ne dotiče a drugo lezbejskih gotičarki gotovo i da nema. Takođe Gideon nije Star Wars. Radnja sa strujom, kompjuterima, elektronskim vratima i ekranima zapravo nije u svemiru već se najveći deo priče odvija u jednoj zgradi.

Ako bi me terali da izvačim neke pouke napravila bih se teško akademski pametna i rekla nešto poput: ako je ovaj roman o bilo čemu, on je o ceni koja se mora platiti za nematerijalne stvari koje ne samo da čine život podnošljivim, već i vrednim življenja. (Divim se sama sebi sad). Za mene pak, Gideon od Devete je blistavi podsetnik kako pojedine knjige čitamo zbog sjajne zabave i u tom kontekstu smrtno dobro funkcioniše.

Gideon od Devete u Urban Readsu. Prevod Jelena Katić Živanović pristojan sa par momenata koji paraju uši.