Brajan Maklelan trilogija „Barutni mag“

Znate ono kako dvoje ljudi može sačuvati tajnu samo ako je jedna od persona pokojna? Nešto blaži slučaj važi sa ljubitelje fantastike. Šokantno je kada se povodom ičega slože. Šarenolika skupina ljudi koja se u najvećem broju slučajeva usaglasi samo kada treba da hejtuje. Preko poređenja knjige i ekranizacija koje ide do „glumica je niža centimetar i po“, do nepriznavanja ni jednog pisca osim Tolkina – ekstremi su prisutni, glasni i vrlo česti. Svako ko je makar jednom pitao za preporuku fantastične književnosti obreo bi se u listi „omiljenih knjiga onih koji preporučuju“ koja ne uzima u obzir konkretne zahteve onoga ko preporuku traži. Zato je ravno belosvetskom čudo to što se velikoj većini fanova fantastike mišljenje poklopilo oko jedne trilogije. Barutnog maga. I kad kažem poklopilo, mislim – dopalo.

Radnja prati nekolicinu protagonista koji otkrivajući drevne tajne i užasne zavere, nakon krvave revolucije pokušavaju da sačuvaju svoju naciju netaknutom. Puč fedmaršala Tamasa poslao je korumpirane aristokrate na giljotinu, obradovao prost narod ali i izazvao rat i haos. Tamas se u velikoj meri oslanja na ogorčenog Tanijela, briljantnog barutnog maga koji je takođe i njegov otuđeni sin, i Adamata, penzionisanog policijskog inspektora čija će lojalnost biti testirana na okrutan način. A onda neko pokušava da prizove najmoćnijeg boga na svetu.

Brarutni mag je zarazna mešavina političke, vojne i epske fantastike, prepuna akcije, intriga, romanse i konflikta. Brajan Meklelan je stvorio svet pogođen haosom promene režima po ugledu na Francusku revoluciju i onoga posle nje. Napet i uzbudljiv u kome se neobuzdane bitke vode na ulicama. Društvo koje su u krvavo postojanje dovele ratne vođe, lukavi manipulatori, podmukli pregovarači i šarmantni magovi koji manipulišu barutom u eksplozivnom maniru.

Kada autor stvara potpuno novi svet, mora ili sve na sitno da objasni ili da se osloni na istoriju i književne stereotipe, kako bi popunio praznine. To je jedan od razloga zašto je srednjovekovna epska fantastika toliko popularna. Dovoljno je samo navesti lordove i kraljeve i čitalac zamišlja feudalni sistem kao okruženje. Ili pomenuti vilenjake i pred očima su nam šiljate uši, umišljena arogancija i vilinska lepota. Krećući sa te poznate tačke, Meklelan je rizikovao da njegov svet magije i pušaka bude šupalj ili da optereti čitiacoa deponijom otkrivajućih činjenica. Srećom, predstavljanje sveta u Barutnom magu nikad ne zauzima više prostora no što priliči tempu radnje. Lako nam je da ga zamislimo a opet ni malo dosadno ili već viđeno.

Fantastičari su uvek oprezni kada je u pitanju uvođenje vatrenog oružja koje je nesrazmerno smrtonosnije od recimo mačeva. Fantazija u kojoj je plemenitog viteza sa 70 metara udaljenosti metkom iz puške pogodio patuljak – verovatno nije ono što većina čitaoca žanra ima na umu. Uz to postoji razlog zašto je duel u podne vrhunac vesterna – jer se pretpostavlja da će se, na ovaj ili onaj način, priča uskoro završiti. Fokus je uvek na podizanju napetosti do poslednjeg trenutka, pošto se sama borba ne može produžiti. U epskoj fantastici to jednostavno ne funkcioniše – čitaoci žele kontinuirani sukob, ma koliko on bio neverovatan.

Maklelan prevazilazi problem pušaka na drugačiji način – ne tako što oružje čini manje smrtonosnim, već tako što ga tretira kao bilo koju drugu vrstu magije. U svetu u kojem ljudi pucaju munje iz prstiju, oružje je još samo jedan način da stvari odu BUM. Na kraju krajeva, gađanje mecima se ne razlikuje od bacanja vatrenih kugli: pogodi vas jedna i umirete. Sa tim u skladu Barutni mag ne štedi na vatrometu.

Autor obuhvata (doduše blage) mane svojih likova i (ne tako blagu) amoralnost njihove misije u svetu koji je grub i nasilan. Svet u kome čvrsti ljudi moraju da donose teške odluke, često za „veće dobro“, zato što im je naređeno ili prosto da ostanu živi. Barutni mag je besomučni kolaps problema direktno na ramena protagonista. Knjiga koja preispituje šta ‘ispravno’ znači i ne plaši se sive zone.

Mnoge trilogije pate od „sindroma sporosti srednje knjige“. Srećom Barutni mag nema taj problem. Sve tri knjige održavaju kvalitet obećan na koricama. Da li je savršena? Nije. Ali se ne pretvara da je više od toga što jeste: zabavna, zarazna avantura pogodna i za najveće ljubitelje žanra i za radoznale koji nemaju iskustva sa svetom fantastike. Ako mi ne verujete, pročitajte prvi pasus ovog teksta iz početka.

Maklelan u Vulkanu sa sasvim korektnim prevodom Vladana Stojanovića.
Osvrt pre izlaska treće knjige.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s