Tobin/Fereira „Hladan kao led“

Stara maksima kaže da ne sudimo o knjizi po koricama. Ne znam koliko važi za stripove ali čak i usputni pogled na naslovnice grafičkih romana Hladan kao led daje do znanja ljubiteljima horora i psiholoških trilera da su naišli na nešto posebno. Na prvom tomu plavičasto lice uzvraća pogled gledaocu sa poremećenom pretnjom, dok mu jedan prst viri iz krvavo crvene očne duplje. Zašto bi neko želeo da kopa po sopstvenoj lobanji, jedna je od mnogih tajni koje se kriju u ovoj jezivoj trilogiji Pola Tobina i Huana Fereiere (ako vas već nije zaintrigiralo zašto je lik plav).

Deklan je nekadašnji stanovnik sanatorijuma koji je izgoreo u požaru i nasuprot logičnoj predpostavci nije ni spaljen ni vruć već mu telesna temperatura rapidno pada ka nultom podeoku. Dane provodi kao nemi predmet medicinskih eksperimenata, naizgled ne shvatajući svoje okruženje dok njegovo čudesno preživljavanje nastavlja da zbunjuje lekare i naučnike. Svi pokušaji razumevanja bizarnosti zašto je neko kocka leda u ljduskom obliku propadju. Prolazi koja decenija i novca ponestaje te Deklan biva predat na staranje državi a zatim dobroti medicinske sestre po  imenu Ris. Možda vama ideja ljudskog sladoleda izgleda primamnjivo (perverznjaci jedni!) ali sestra je stvarno fina i pravi brat.  Kada se opasni neprijatelj po imenu Okretni Džek namerači na haos i uništenje, Deklan mora napustiti udobnost komatoznog stanja kako bi sprečio da ceo Boston posrne u ludilo.

Ludilo koje nikada nije izgledalo tako zastrašujuće

Fascinantna ideja u stripu je da su ljudi sa mentalnim poremećajima u stvari osobe koje nevoljno imaju uvid u drugu ravan postojanja. Univerzum stvaran koliko i moja i vaša realnost. Jungovska zemlja senki tik iza percepcije razuma. Svet gladi je pejzaž noćnih mora naseljen čudovištima kakve je Lavkraft verovtno zamišljao pisajući svoje priče. Monstrumi od humanoidnih do formalno nerazumljivih, sa očima na jezicima, kandžama na pipcima i masom zuba tamo gde im mesto nije. Lokalitet gde strahovi i traume borave i strpljivo čekaju svoju priliku da se nahrane oštećenim dušama.

Džek je gladan. Uvek gladan. I hrani se ludilom povlačeći tu jednu nit koja nas sve spaja sa sopstvenim razumom. Uznemirujući spretni Džek, miks Džokera, Penivajza i Majersa ima sve manire kriminalnog uma sa moćima boga koje uz to idu. Lično aplaudiram kreatorima što su osmislii toliko različitih načina da se jedno živo biće ubije uspevši da pauzama krvoprolića nasmeju čitaoca svojim glavnim negativcem. Hladan kao led ima potencijal da bude veoma tmuran, surov strip, tako da mudra glupost kod monstruma daje poseban ukus vedrine. Čini preteće scene pretećima, smešne scene smešnijima.

Prvi tom je originalan, jeziv pogled na horor koji na kraju ima veoma zanimljivu diskusiju o ludilu. Rešenja putovanja između racionalnog i iracionalnog sveta su genijalni dok je carstvo užasa opravdano užasavajuće. Na žalost drugi tom ne ostaje na visini zadatka i na momente predstavlja zbrku krvi, iznutrica, razbacane anatomije (sa posebnim akcentom na višak prstiju) i besmislenog pripovedanja. Ostavlja utisak horora na teškim drogama. Ali srećom kvalitet priče se popravlja u poslednjem tomu pružajući zadovoljavajuća rešenja novog toka priče kao i ideje u celini. Zapravo rekla bih da je kraj takav da sam pročitala sva tri stripa opet neverujući iz koliko uglova je moguće percipirati jednu temu.

Ako bih morala da izdvojim samo jedan razlog za nabavku Hladnog to bi bile ilustracije. Fereira je vrsta umetnika koji na papir stavlja potpuno ostvaren svet čije stranice mogu da se gledaju iznova i iznova bez da dosade ili izgube upečatljivost. Odjekujući snagom filmskog platna vizuelni efekti sa dubinom i dramatičnošću generišu neku briljantnu energiju, i zajedno sa napetim tonovima, savršeno dopunjuju atmosferu scenarija. Zanemarite moje neiskustvo u čitanju stripova kada kažem da su ovo jedne od najboljih ilustracija koje sam videla igde ikad (što i objašnjava gomilu fotografija koje sam ubacila u tekst). 

Onima koji traže da zadovolje potrebu za krvlju i jezom, moram pomrsiti konce i naglasiti da ubijanje i sakaćenje nisu primarna tema stripa zapravo. Osnova je zdrav razum i usuđujem se da kažem da će vas naterati da ponovo razmislite o sopstvenim pogledina (mislim da više nikada više neću izraz „lud“ koristiti olako niti u pozitivnom smislu šale). Živimo u bučnom i haotičnom svetu. I uglavnom to prihvatamo na ovaj ili onaj način. Ponekad na žalost, postane previše i tada je stvaranje sopstvene doze ludila štit od nemani svakodnevnice. U nekom trećem slučaju se samo nadamo najboljem.

Šta čini da naša glad nestane? Šta znači biti lud? Da li je to zaista zatvor ili je moćno oruđe? Možemo li pobediti ludilo ili ono odmah i trajno postaje deo nas? Hladan kao led postavlja razna neprijatna pitanja o mentalnoj nestabilnosti i kuda nas ona vodi i to čini u zastrašujućem, tužnom pejzažu punom izgubljenih duša. Autori se dostojanstveno i sa poštovanjem odnose prema duševnim bolesnicima, izazivajući nežno saosećanje u čitaocu i zdravu dozu empatije.

Colder is both about insanity, and also a bit insane.

Pol Tobin

Hladan kao led egzistira u sopstvenoj kategoriji u univerzumu terora. Bićete uplašeni, uznemireni, zbunjeni, šokirani, a moguče i malo uvređeni. Iako je priča možda gotova, imam osećaj da će ostati relevantna još dugo… Svaki put kada vidim osobu kako mrmlja sama sa sobom na ulici, svaki put kada sklopim papirni avion, i svaki put kada kad ugledam te proklete golubove.

Hladan kao led sva tri toma u Darkwoodu. Sasvim korektan prevod Vladimira Ćuka.