Veoma precizni statistički podatak za koji imam dokaze kaže da sam odgledala 15.246 epizoda raznih serija. Što mu lebe mekani dođe ukupno 775 dana 22 sata i 3 minuta u svetu pokretnih slika i govori dve stvari. Prva, da sam zapravo dve godine mlađa nego što mi piše u ličnoj karti jer vreme provedeno sa mozgom na autopilotu apsolutno ne ulazi u ukupan skor. Druga, da androida koji sve što želi to je da gleda tv mogu nazvati svojim nerođenim bratom.
Vrlo je dramatično, kao nešto iz istorijske avanturističke serije. Osim toga, tačno je u svim aspektima, ako se izuzmu sve činjenice, baš kao nešto iz istorijske avanturističke serije.
Ubibot, odmetnuta bezbedonosna jedinica koja je isključila sopstveni modul za upravljanje, zaista malo želi od života. Uglavnom, da gleda omiljenu seriju praveći se da ne postoji. Ali prema nameni kompanije iz koje je potekao, trebalo bi da se brine o nekim tamo ljudima. Dakle, ako želi da nastavi da gleda omiljeni kanal za zabavu, mora da radi svoj posao sa ili bez ispravnog čipa u glavi kako ga ne bi otkrili i resetovali na fabrička podešavanja. Nažalost, čini se da nešto ili neko nema fine namere prema njegovim klijentima. Oh ti ljudi, oh kakvo smaranje.
Da, džinovski transportni bot će pomoći konstruktu bezbedonosnoj jedinici da se pretvara da je čovek. Ovo će sjajno da se završi.
Ako bih pravila paralelu Ubibot je sarkastični Robokap sa ankcioznošću i fantastičnim smislom za humor. Njegove avanture i replike čine veoma zadovoljavajuće čitalačko štivo sa nula opterećenja. Pristupačan i jasan stil Marte Vels bez začkoljica za čitaoca zaokružuje tok cele priče.
Jedna dobra stvar kod toga kada imaš emocije jeste to što je to ubrzalo proces oporavke moje memorije. (Loša stvar kada imate emocije je, znate JOJ SRANJE, ŠTA MI SE, DOĐAVOLA, DOGODILO.)
U maniru statistike, Dnevnike Ubibota sa čitavih 476 strana sam pročitala za nešto ispod sedam sati. Imajući u vidu da sam pojedine knjige od ukupnih 150 strana (sa sve koricama) čitala danima samo da skinem sopstveni ocd sa vrata, sasvim je ispravno zaključiti da je prvi deo Dnevnika i više no dobar. Ali nije sf. I pre nego što mi uši probijete sa „kako robot u svemiru nije SF?!“ dopustite da pojasnim. Nije ono što lično smatram da dobar i toliko puta nagrađen SF treba da bude. Evo još malo brojki za vas, Marta Vels je za Dnevnike Ubibota ukupno dobila 10 (DESET!) najprestižnijih nagrada za fantastiku (3 x Hugo, 3 x Nebjula, 3 x Lokus, 1 x Aleks i još je i celer NY Tajmsa ali ajde to su manje više svi u poslednje vreme. Poređenja radi Herbertova Dina ima jednog Huga i jednu Nebjulu).
Ako bot sa mozgom veličine transportera može da prevrne očima, to je ono što je KIT uradio.
Knjiga koju sam pročitala je površna, bez dubine i supstance. Da zabavna je (i ne mogu dovoljno da naglasim koliko), pomalo repetativna i predvidljiva u poslednjoj trećini, sa hroničnim nedostatkom napetosti (otud i ona „bez opterećenja“ napomena). Kad bih cepidlačila, za manu bih mogla navesti glavnog antagonistu u vidu „velike zle kompanije“ ali brzo se čita i glavni lik je sjajan. Ipak to je sve. Nema važnih društvenih i ljudskih pitanja, nema razvoja, nema uzroka i posledica. Nema ničeg o čemu bi mogli da polemišemo. Nema poentu. Da je u bilo kom drugom žanru ili da nije dobila sva priznanja koja jeste nedostaci ne bi bili vredni pažnje. Ipak, Marta Vels je predvodnik nove ere književnog SFa i meni se ne dopada kojim putem idemo.
U svakom slučaju, postojala je razlika između gledanja medija zbog toga što sam bezbedan na transportu gde me niko ni na šta nije terao, i gledanja medija zbog toga što se trudim da ne razmišljam o tome kako sam sve zajebao i šta bio sledeće moglo da se dogodi u budućmosti u kojoj ću sigurno uspeti da još kreativnije zajebem.
Tako da, ukoliko tražite knjigu za odličnu zabavu zbog koje nećete crveneti kao prilikom čitanja ljubića ili tinejdž literature, ovo je to i pokajati se nećete. Ipak ako je Ubibot budućnost naučne fantastike i najbolje što žanr trenutno ima da ponudi onda proglasite opštu uzbunu jer Hjuston, mi definitivno imamo problem.
Ubibot u Čarobnoj knjizi sa fantastičnim prevodom Vesne Stojković.
Recenzija 
Upravo pročitala “Dnevnike Ubibota”. Zapravo sam zgranuta pomanjkanjem poimanja dubine ove knjige. Nagrade je, zapravo, dobila zbog fantastične psihologije glavnog lila, koji nije čovek, ali je sa ljudskim bićem mnogo sličniji nego što bi hteo. Kao prvo, on želi da bude slobodan. A onda ne zna šta bi radio kad dosegne tu “slobodu”, osim da po seo dan gleda sapunice (da, “Uspon i pad….” je…. sapunica). Pa koristi svoje misaone procese i srlja iz jedne nevolje u drugu. Itd. Tako da je ova knjiga ipak mnogo kompleksnija nego što neki na prvu vide. Radnja je predvidljiva, akcija zabavna, ali sam Ubibot, tj. Odmetnuta bezbednosna jedinica je urnebesno smešan. I tako pravi čovek. Dajte još!
Sviđa mi seSviđa se 1 person