Kira Džejn Bakston “Kraljevstvo slepih”

Nakon više desetina osvrta (utisaka, prikaza, kako vam drago) i dalje me muči par stvari – pri čemu ne mislim na nedoumice vezane za pravopis jer ih ima više nego „par“. Recimo, najpopularniji tekstovi su oni gde se knjiga žestoko zapljune. Za razliku od preporuka, anitpreporuke, naročito one kreativne, po pravilu privlače najveću pažnju. Ne zaboravimo da pisanje takvih prikaza “iz rukava” zna biti terapeutsko iskustvo (i štedi novac onima koji imaju isti ukus kao i vi i razmišljaju o kupovini). Ali onda se postavlja pitanje empatije: šta ako se možda knjiga nekome i dopala (a sigurno jeste) – realno objavio ju je čovek, ne kompjuter. Napisati izbalansirani osvrt kad je knjiga po ličnim merilima loša je prokleto teško (dodatno gubi se onaj momenat izbacivanja frustracija „na koju glupost mi je upravo otišlo vreme?!“). Još teža je situacija „domaćeg“ autora. Da li učiniti medveđu uslugu istom a i toni čitalaca kojii knjigu planiraju da kupe pa ćutati ili biti iskren i napisati da delo ne vredi papira na kome je štampano? Da li je trud uložen u trnoviti put od olovke do knjižare vredan uvijanja u oblandu nečega što bi najradije zafrljačili kroz prozor?

Stoga sam se bacio na ono što kretenima najbolje ide od ruke – na razmišljanje… nakon čega sam odlučio da se ne bavim onim što ne mogu već onim što mogu

Stvar koja me ubedljivo najviše muči ipak nije negativna kritika već predstavljanje knjige koja mi se zapravo dopala. Počinjem da pronalazim izgovor u jeziku. Mi smo izuzetno bogatog rečnika kada treba napisati da je nešto loše. Kada je dobro, mahom sve zvuči generički poput reklame za deterdžent. “Sjajno”, “fantastično”, “uživala sam”, “neponovljivo iskustvo”i slični derivati oduševljenja meni barem ne prodaju knjigu. Još kada pročitam „poslastica za prave sladokusce“ nije mi jasno je li papir ili sladoled. I koliko god bila ljubitelj psovki i ružnih reči i izraza (naročito onog univerzalnog „jbg“ u svim padežima) ne mogu napisati za dobru knjigu da je “ toliko fantastična da je sranje“ i očekivati da to ikome ima smisla. Zato mi ne zamerite što ću Kraljevstvo slepih provereno loše opisati. Jednostavno me oduševila.

Jer mi nikada ni od čega ne odustajemo, a naročito ne od ljubavi, a to je ono najbolje, baš najbolje kod nas. 

Narativi o kugi, virusima i apokalipsi zombija imaju tendenciju da dele nekoliko zajedničkih niti: Čovečanstvo najčešće katastrofu samo sebi svali za vrat; obično se preživeli udružuju u otrcane grupe i pokušavaju da pronađu lek i/ili probiju svoj put do mesta gde su ostali zdravi ljudi; i, skoro uvek, čovečanstvo opstaje — u drastično smanjenom broju, bez moderne tehnologije — i mora da krene iz početka samo sada prosvećeno nedaćama. Centralna metafora u ovim delima teži da bude kako je čovečanstvo užasna, nasilna vrsta koja neprestano ratuje sama sa sobom, i da naša bezgranična radoznalost i oholost – bilo da to uključuje naučna istraživanja koja su pošla po zlu ili mešanje sa silama koje su izvan naše sposobnosti poimanja – na kraju vode do umalo potpunog uništenja homo sapiensa. Kraće rečeno, parola napretka sjebe stvar.

Ali nikada neće biti isto!

Ova metafora je definitivno prisutna u debitantskom romanu Kire Džejn Bakston, ali na sreću autorka koristi jedinstven i originalan pristup apokaliptičnoj fikciji. Vidite, umesto da mi ljudi budemo centralna tačka u priči o sopstvenom izumiranju, u centru pažnje je mnoštvo života koji ostavljamo iza sebe. Roman je priča o kraju sveta iz tačke gledišta jedne vrane. Da vrane.

Ser (skraćeno od Seronja) je pripitomljena vrana, čiji Kreten (naziv za nas ljude) postaje bezumni zombi. Ser je vrana koja ne želi da bude vrana, naoružan svojim znanjem iz emisija opstanka, dokumentarcima o Stivu Džobsu i filmovima Džekija Čena; u pratnji „najglupljeg psa u istoriji pasa“ kreće u avanturu spašavanja svog dvnožnog prijatelja te dosadne male zombi apokalipse. Kada čitavo čovečanstvo zavisi od delovanja jedne vrane i kučeta šta bi moglo poći po zlu?

Od svih pasa na ovoj navodno okrugloj lopti veličine nekih, šta ti ja znam, deset Sijetla, ja sam završio sa jedinim stvorom koji komunicira isključivo putem jezika tela? S Tarzanom psećeg sveta? Pa mene neko mora da zajebava.

Od definitivne antipreporuke do najveće preporuke u 32 strane

Obarao sam kuvalo za kafu, rasturao njihovo traljavo odrađeno pletivo, žvakao korice svake knjige u biblioteci, srao po jastucima, grebao kauč, izgrizao sve mrežne kablove i popišao se svukud po ćebetu na krevetu – ali izgleda  da ih više nije briga. Moram priznati da sam ipresioniran. Evo primera, jedna od mojih osrednjih sluškinja ostavila je ruku u dnevnom boravku, za šta samatram da dosta govori o njihovoj sveošpštoj nesposobnosti. Nakratko sam se poigrao sa njom, ali smrad me je odbio pa sam nastavio da ližem svoj anus… Neko vreme sam nastavio sa našim odnosom osuđenim na propast tako što sam im donosio miševe, krtice, pacove, vrapce, zebe… Kao i uvek, prineo sam im ove darove ne bi li ih podsetio na to koliko su nesposobne i kako bih im natrljao svoje lovačke sposobnosti na taj nos u obliku dilda, krompiruše jedne nikakve.

Živim  sa dve mačke $%&#“X$//! Nije mi jasno mrzi li ova Bakstonova, ljubimce,  životinje generalno ili ljude?! (Priznajem da mi je unutarnji glas bio grafičkiji ali shvatate poentu). Gotovo, bacam ovu knjigu. Dajem joj još pet strana i i i … i onda se nešto desilo. Ne mogu reći šta jer možda se za vas ne desi nikad, možda se desi na nekoj drugoj strani, đavola ja ne znam precizno da ubodem da li je to baš trideseta strana. Uostalom zahtevalo bi dublje kopanje po mom mozgu što em mi se ne radi em nisam ni adekvatni profesionalac za tako nešto. Ali desilo se. I pročitala sam knjigu do zadnje korice za noć. Vredelo je.

Kraljevstvo slepih je roman o identitetu, prijateljstvu, zajednici i odgovornosti. O neverovatnim saputnicima, lojalnosti i važnosti pomaganja onima koji sebi ne mogu pomoći. Prateći jednu sarkastičnu vranu možemo da vidimo koliko svet možemo učiiniti lepim. Ova knjiga je na mnogo načina okrutna sa razornim trenucima tuge i smrti ali su uravnoteženi čudima života i humorom. Neverovatno je da se tako bizarna i nategnuto prihvatljiva ideja može duboko povezati sa našom stvarnošću i uvek aktuelnim pitanjima o tehnologiji, klimatskim promenama i introspekciji. Serova potraga je testament onome što zapravo znači biti čovek. I to je glavni trik romana. Realan je. Nema veze što je zaplet ispunjen vranama, psima i mačkama jer u svakom od njih možemo videti sebe.

Mrzim vrane. Mrzim sve u vezi s njihovim groznim i mračnim trikovima i neznanjem. To je jedna ograničena vrsta, primitivna, i s ptičijim mozgom. Grlo mi je zatreperilo. Mrzeo sam taj deo sebe koji one prepoznaju i očajnički želeo da skinem krila, hodam na dve noge i imam neograničenu maštu.

Ovo je jedna od onih knjiga koje treba sami da iskusite da bi ste procenili da li je za vas. Očigledno je veoma originalna i nekonvecionalna ali nije za svakoga. Najpre jer je shvatanje humora subjektivna stvar (meni je autorkin neizmerno zabavan) a zatim što je glas glavnog junaka eksplicitan i pojedini ga (kao i ja na početku) mogu smatrati drskim i bezobraznim.

Jednostavana po strukturi, komplikovana po sadržaju uprkos svojim mračnim apokaliptičnim izjavama, dramom, napetosti i tragediji Kraljevstvo slepih je prepuno radosne nade. Svedočanstvo bizarne i delikatne lepote života.

I to je ono što znam da kažem. Rekoh vam, bolji bi osvrt bio da je antipreporuka.

Svi su na nekom putovanju, vrano. I to ne samo na jednom.

Kraljevstvo slepih u Vulkanu. Briljantan prevod Jovane Palavestre.

Jedno mišljenje na „Kira Džejn Bakston “Kraljevstvo slepih”

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s