„Srećni ste kada se preobrazite u nekog drugog?“
„Dokle god sam svestan da mogu da se vratim sebi.“
„Da li ste ikada poželeli da se ne vratite sebi?“
Zamislite film bez glavnih glumaca, bez velikih imena, u celosti sastavljen od krupnih kadrova. Da je Haruki Murakami pravio filmove umesto da piše knjige, ovako bi mogao jedan od njih da izgleda. Film u kojem su takozvani statisti, ti ljudi koji čine živu pozadinu naših kinematografskih života, uhvaćeni u svojim najintimnijim trenucima i postaju, na naše iznenađenje, odraz nas samih.
Valjalo bi da na ovom svetu postoji neka sprava koja bi lako i precizno mogla da izmeri tugu. Moja tuga bi tada mogla da ostane zabeležena u brojevima.
Zbirku čini sedam priča o muškarcima i njihovom odnosu sa ženama. Muškarci koji iz raznih razloga pokušavaju da razumeju žene koje jesu, ili su bile, deo njihovog života i suoče se sa životom bez njih. Istina je da u mnogim pričama muškarci ne razumeju žene. Međutim, ono što se zanemaruje jeste da oni sebe često razumeju i manje. Muškarci u ovim pričama pokrivaju čitav dijapazon statusa u vezi od slobodnog, do razvedenog, od udovca do „komplikovano je“. Muškarci bez žene nije lagana, osvežavajuća, pozitivna knjiga već dubinski pogled na ljudsko ponašanje. Takođe nije štivo za čitaoce koji vole konkretan zaključak.
Snovi mora da su nešto što se može po potrebi pozajmljivati i davati na zajam.
Nijedna priča nije napisana tako da pruži odgovore već nam pokazuju da život nije lako razumeti. Da je život, na kraju krajeva, bolji kada imaš sa kim da podeliš svoju priču. Murakami istražuje zamršenost odnosa između dva pola: bilo kroz romanse, prijateljstva, veze za jednu noć ili radna partnerstva i bavi se usamljenošću i ljubavlju, bolom i srećom, smrću i daljinom sa bolno realističnim likovima koji nisu zavisni od žena već ih poštuju i vole.
Usamljeni svet muškaraca bez njihovih žena
Usamljenost, pokazuju studije, može biti smrtonosna. Ali dok većina nas neće umreti od toga što smo sami, mnogi će u nekom trenutku iskusiti tupu bol samoće. Ovo su priče za kišne dane. Priče koje bi trebalo da se čitaju u kutku pored prozora uz šoljicu kafe i nekoliko misli koje vam prolaze kroz glavu o tome da li je samoinicijativno nametnuta izolovanost sveprisutna.
… je za njih uvek bio bezbrižan „muškarac broj dva“, koristan „ljubavnik za crne dane“, ili zgodan „partner za neverstvo“.
Ako su muškarci zaista sa Marsa, a žene sa Venere, onda je Murakamijevi Muškarci bez žena hrabar, potresan i izazovan pokušaj da se ove planete dovedu u istu orbitu. Ovo je vanvremenska zbirka, ona koja zaslužuje da se čita iznova i iznova jer podstiče čitaoce na razmišljanje. Jer muškarci nikada neće zaista postojati bez žena niti obrnuto. Bez obzira na naš pol, povezuju nas iskustva i emocije, koje su sve do jedne – ljudske.
Izdanje Geopoetika. Rekla bih sasvim korektan prevod Nataše Tomić.
Pa ipak, ma koliko se dobro razumeo s nekim, ma koliko tog nekog voleo, sasvim se zagledati u tuđe srce je nemoguće… Ali, ako se na to nameriš, ako se samo potrudiš, zahvaljujući tom naporu uspežeš čestito da pogledaš u sopstveno srce. Stoga, ono što na kraju svega moramo da uradimo jeste valjda da se sa svojim srcem umešno, istinski pomirimo. Ako stvarno želimo nekog drugog, onda nam ne preostaje ništa do da pogledamo duboko i pravo u sebe. Ja tako mislim.
Sva deca su slatka dok su mala ali… „Reci šta god hoćeš, ali lepo je imati decu“, govorili su uglas njegovi prijatelji, ali takvu neku frazu on jednostavno nije mogao da se pouzda. Verovatno su samo želeli da i (on) ponede ono isto breme koje na svojim plećima nose oni, sebično zamišljajući da svi ljudi na ovom svetu imaju dužnost da s njima podele istu rđavu sudbinu.
Recenzija 