65. Međunarodni sajam knjiga u Beogradu

Da i ja kažem koju o minulom nam sajmu knjiga. Bila sam prvi dan, u sredu i u subotu pretposlednji dan. Prvi dan je bilo u najmanju ruku euforično. Sajam nakon svih tih godina iščekivanja i nadanja hoće li neće li je izgledao tako što je većina prvopristiglih skakutala poput loptica skočica i neki tiše, neki glasnije ponavljala „sajam sajam sajam“.

Što se izgleda štandova tiče, moji favoriti su: Zavod za udžbenike koji je na sajmu slavio 65 godina postojanja i izgledao apsolutno fantastično. Odabrali su modernu paletu boja sa dominantom belom i narandžastom, sivom… na sredini su ostavili jednu drvenu paletu i poslagali knjige tako da čine savršenu kocku. Drugi štand koji teško da je bilo ko mogao omašiti bio je prostor Pošte Srbije koja je ove godine imala akciju da u toku trajanja manifestacije, knjige možete bilo gde u državi slati za 300 dinara. Pročitala sam u komentarima da je neko sam sebi poslao knjige na kućnu adresu i HVALA UNIVERZUMU da se toga NISAM setila, jer mi je ograničenje u težini onoga što nosim prvog dana bio jedini način sprovođenja ikakve samokontrole da ostavim sebi bar neki cvonjak u džepu. Elem Pošta je svoj štand obojila u žuto i napravila mini izložbu eksponata od starih telefona, poštanskih marki, nekih čudnih spravica i starog poštanskog sandučeta. Za bonus imali su i predivno ukrašenu staru govornicu koju su posetioci koristili za fotografisanje.

Treći i meni lično najdraži su štandovi Čarobne knjige. Ne znam koliko vas se seća onog sivog golog hodnika sa par postera koji su ranije imali, ali ove godine ne da je u pitanju napredak nego ko da su drugi ljudi preuzeli Čarobnjake. Paneli sa štampom na kojoj su u zlatnim ramovima stajale ilustracije naslovnica sa izdanja najnovije produkcije, stolovi prekriveni materijalom sa teksturom drveta tako da podseća na škrinju, crveni tepih… savršeno. I mogli bi ste reći da je stvar ukusa pa i da vam se ne dopadne izgled štanda ali niko ne može poreći pažnju koja je uložena u samo slaganje knjiga i stripova. Ne znam da li je jedan posetilac propustio da makar zastane i pogleda kako su složeni naslovi Harija Potera, Hiperiona, Rikne Asteriksa i Bluberija… Kapa dole i veliko poštovanje za oba štanda. Naročit bonus su bili stolovi i stolice u pozadinskom delu koji za koje ste mogli da sednete, popričate, popijete vodu sok i prosto iskomentarišete šta vam je volja. Rekla bih da je gostoprimstvo bilo baš izraženo ove godine u ČKu.

Vredni pomena su i Urban reads sa zanimljivim načinom prikaza Carstva Vampira na štafelaju sa kosturom, Darkwood sa isečenim herojima od kartona i Kreativni centar sa svojim stripskim dizajnom i zanimljivom upotrebom svetlo plave i žute.

Naravno da je Laguna bila u fazonu „ako stavimo dovoljno veliki ekran na dovoljno veliki zid i napravimo najveći štand uz gomilu „preporučujemo“ etiketa da smo potpuni vladar sajma“, na šta mogu samo reći da je kreativnost najvećeg izdavača u Srbiji poprilično mizerna. Isto važi i za Vulkan izdavaštvo koje je veću gužvu imao na štandu sa oštećenim knjigama nego li na svom glavnom. Delfi je barem ispao funkcionalniji pa su ponudili naslove na engleskom jeziku ali što bi se reklo Makedonci su ipak Makedonci (neki klasici su bili po 300 din kod njih).

Što se posetilaca tiče baš ih je bilo Gužva na sve strane ali nisam ni u jednom trenutku osetila nervozu ili kakav stres. Apsolutni hajlajt sajma mi je bila šetnja galerijom hale 1 na kojoj je nebrojeno klinaca pobacalo svoje torbe na onaj zeleni itison, povadilo ko je šta imao od hrane i pića i prosto selo da čita. Neki knjige, neki stripove i moram izdvojiti iako jesu stripovi – mange. Svih izdavača. Predivan, predivan prizor.

Šta mi se nije dopalo: bahatost pojedinaca koji su mislili da na osnovu toga koliko novca troše na pojedinim štandovima zaslužuju poseban tretman. I ovo je ove godine bilo izraženije nego ikad. Prisustvovala sam nemalom broju scena gde se isnsistiralo na ubzanju onih koji donose naslove iz magacina jer „zaboga pa toliko knjiga uzimam – para dajem, ti sine bi mogao da budeš brži“ sve do bacanja novca devojkama u lice sa „zadrži kusur“. Ono što mogu da tvrdim to je da je atmosfera među zaposlenima na sajmu neovisno od izdavača za koji su radili bila stvarno na nivou i da se sa osmehom podjednako pristupalo svakom posetiocu.

I za kraj da iskomentarišem cene. Da je sve poskupelo jeste. Ne samo hrana, gorivo, režije, sve pa i štampa. Ne pričam ništa što sami ne osećate ili ne znate. Čak i meni koja knjige stvaljam u top tri životna prioriteta te neobazrivo pristupam kupovini knjiga i vrlo često zateknem sebe u situaciji da kopam po detetovoj kasici prasici da premostim dan do plate, moram priznati da pisana reč nije osnovna životna namirnica. Da je izdavaštvo – koliko god oni koji ga zastupaju vole taj papir i rade sa nesmanjenim žarom i entuzijazmom duboko verujući da svojim radom menjaju svet (jer da, reč može promeniti svet) – opet biznis. Da, i u ustanovama kulture ljudi moraju jesti. Neki izdavači su imali akcije, neki nisu, neki su dali popuste na sve, neki za nešto a neki su bili skuplji nego li ostalih dana u godini. Neki nisu izdavali račun i „popust dogovarali sa gazdom“, neki su te vukli za rukav i račun koji si platio karticom gurali u džep, neki su otvoreno nastupali sa piratskim izdanjima a pojedini znali napamet gde se koji naslov nalazi međ stotinama polovnih knjiga. Svako je radio po svojoj savesti a na kupcu je isto tako i da kupuje.