Den Simons „Hiperion“

U mojoj glavi jedina istina sažeta u izjavi „u moje vreme…“ pa šta god, jeste to da kad si mlađi manje te bole krsta i ne trebaju ti vunene čarape. Ipak, teška srca priznajem da, barem kada je u pitanju književnost žanra naučne fantastike, po mom skromnom ukusu, nekada zaista jeste bilo bolje.

Na početku beše Reč. Onda je došao jebeni procesor reči. Zatim je došao procesor misli. A onda i smrt literature.

30ih, 40ih i 50ih godina, zajednica naučne fantastike predstavljala je jedan od retkih oblika umetnosti koji je aktivno prihvatao nekonformiste, neideologe i sve one koji su maštali nezamislivo. I ne samo to, bez pardona su autori tadašnjeg SFa boli „moderno i trendi“ naoštrenim vilama. Iako su morali da se zadovolje prodajom svojih priča pored „lake“ literature, najčešće potpuno pornografske po sadržaju, nisu odustajali od kritikovanja usklađenosti koju zahtevaju vlade, korporacije, javno obrazovanje i masovni mediji. Treba samo pomisliti na neke od najvažnijih pisaca naučne fantastike iz sredine XX veka i uvideti da je velika većina bila duboko aniti orjentisana: antikonformistički, antiliberalni i antiideološki. Naravno, oni jesu istraživali pitanja tehnologije, ali su takođe razmišljali o varijetetima i mogućnostima u vezi sa rodom, religijom, seksualnošću, ekologijom, vremenom, prostorom i bilo kojim drugim pitanjima, koja mnoga mejnstrim, „ugledna“ elita ne bi ni dotakla ivicom dugačkog štapa.

Neka od ovih dela su danas zatrpana pod prašinom prevaziđenosti, neka biju bitku sa novim trendovima zabavnijeg štiva i woke kulture, a neka su izdržala, zube, noževe i nuklearne napade niza godina i bez obzira na to u kom vremenu bili — mom, tvom ili nekog tamo — propustiti ih, bio bi ni malo hvale vredan čin.

Nalazimo se u udobnom Mračnom dobu inventivnog uma; institucije jedva da se menjaju, i to pre evolucijom nego revolucijom; naučna istraživanja puze brzinom raka i vuku se po laterali, tamo gde se nekad skakalo velikim skokovima intuicije; sredstva se još manje menjaju, glavninu tehnologije koju obično koristimo naši dedovi bez problema bi mogli da prepoznaju – i koriste!… Osim toga, istorija viđena iznutra uvek je mračna, digestivna zbrka, daleko drugačija od lako prepoznatljive krave koju istoričari vide izdaleka.

Ne znam da li su u pitanju teme romana ili neverovatan domet autorove ambicije ali nećete pronaći ni jedno delo kao što je Hiperion. Hiperion sa svojom krutom formom, specifičnom namerom i širinom i dubinom zapleta koja je apsolutno presudna za potpuno ispunjen univerzum naučne fantastike. Hiperion sa svojim temama sveprisutnog, višeslojnog, opipljivog osećanja sudbine, besmrtnosti, bola i žaljenja.

Površno gledano, radnja se sastoji od ličnih priča sedmoro ljudi koji su izabrani da krenu na hodočašće planetom Hiperion kako bi se suočili sa surovo ubilačkim stvorenjem poznatim kao Šrajk. Misterioznim bićem, vladarom bola i košmara sačinjenim u potpunosti od oštrih sečiva. Samo jedan od sedmoro će preživet i biće mu ispunjena najveća želja.

Šrajk, jedno od najboljih, najjezivijih čudovišta u sveoukupnoj književnosti izaziva jezu svaki put kada se pojavi na stranicama i definitivno je jedan od razloga popularnosti serijala. Ipak, istinski uspeh i domet Hiperiona počinje sa Simonsovom izgradnjom sveta.

Taj stari kliše u naučnoj fantastici po kojem svaka planeta ima jednu definišuću karakteristiku — i najčešće jednu kulturu, jedan jezik, jednu vladu — zamenjen je nečim znatno realističnijem. Hiperion je odličan primer ovog veoma dobrodošlog trenda. Univerzum koji je Den Simons kreirao je opsežan, sa mnoštvom likova, svetova i tehnoloških uređaja. Ulazak u takvu nepoznatu, futurističku teritoriju obično se vodi na jedan od dva načina u spekulativnoj fikciji: ili priča počinje polako dok se čitaoc upoznaje sa mehanikom sveta, ili autor podiže branu i nada se da da mu je publika uporna i zna da pliva valjano. E pa, Simons je odlučio da izazove cunami.

Sleteli smo na svet koji su već zasejali jadnici što su osiromašili dva veka ranije, i živeli, kad god su mogli, od ruke do usta i od batine do mozga. Prirodno, plemeniti potomci ovih hrabrih pionira dočekali su nas kao bogove – naročito pošto je nekoliko naših ljudi iz obezbeđenja pretvorilo u šljaku nekoliko njihovih agresivnijih vođa – a mi smo, prirodno, prihvatili njihovo obožavanje…

Umesto da detaljno crta šta Hiperionov svet čini jedinstvenim, autor objašnjenja razvija kroz knjigu čineći da se čitaoc oseća kao deo narativa, nekada zbunjen a nekada savršeno jasne vizije. Ne postoje jednokratni dodaci koji bi nas impresionirali na svega par stranica već su opisi svih futurističkih motiva smešteni u dijalog i zaplet. Pošteđeni smo i kuge moderne naučne fantastike – užasno zamarajućih deponija informacija. Naprotiv, svaki se element organski otkriva u toku priče.

Ova strategija nudi čitaocu mogućnost pretpostavke stvarnog sveta za aktere koji ga ispunjavaju — samim tim njima je okruženje potpuno očigledno jer ga žive i univerzum ne zahteva stranice i stranice pojašnjenja ili sačuvaj me i sakloni pošasti fusnota. Remek delo uvlačenja čitaoca u narativ.

„Reči su vrhunski objekti. To su stvari koje poseduju um.“ I one to i jesu. Čiste i transcendentne poput bilo koje Zamisli koja je ikada bacila senku u mračnu Platonovu pećinu naših opažanja. Ali one su takođe i klopke prevara i pogrešnog opažanja. Reči teraju naše mišpljenje beskrajnim stazama samozavaravanja, a činjenica je da najveći deo mentalnog života provodimo u moždanim kućama sazidanim od reči, znači da nam nedostaje objektivnost neophodna da vidimo strašno iskrivljenje stvarnosti koje donosi jezik.

Preko okrutnog testa vere, tragične ljubavi do tehno-noar sajberpanka svaka priča nudi različito raspoloženje, atmosferu i pouku. U priči svakog od sedmoro hodočasnika ima mastiljave teške tuge, a sa druge strane – i istinskog užasa i jeze. Svaka rečenica je novi ugao gledanja ka mogućoj stvarnosti, ne-baš-ali-možda-realnoj-budućnosti.

Verujem da naučna fantastika treba da postavlja više pitanja nego što daje odgovore. Svrha SFa nije da nam kaže kako će budućnost izgledati; već da nas očara mogućnostima, inspiriše da razmišljamo o našoj svrsi u univerzumu i iskrivi naše unapred stvorene predstave. Hiperion čini baš to. Ko ili šta je zastrašujući Šrajk? Šta označavaju Vremenske grobnice, misteriozne strukture koje se kreću unazad u vremenu? Hoće li planeta Hiperion pasti pod napadom borbene flote Proteranih? Hoće li hodočasnici dobiti ono što žele, ili će završiti nabijeni čitavu večnost na trnje Šrajkovog drveta? Koja je poenta?

Hiperion je remek delo naučne fantastike, književnosti, misli, filozofije i kulture. Pretpostavljam da je njegova simbolika i dublja nego što lično mogu da pojmim. Simonsova struktura radnje, likovi i razvoj sveta su blago rečeno odlični. Pozivajući se na pesnike, filozofe, književna dela i povezujući emocionalne teme kao što su ljubav, gubitak, vera i povezanost uz misteriju samih priča Simons je stvorio dirljivo umetničko delo.

Hiperion nas vodi na putovanje ispunjeno filozofskim, egzistencijalnim, teološkim i često paradoksalnim temama i sukobima koji su dobro poznati našoj ljudskoj rasi. Tokom čitavog romana, pisac se uspešno poigrava pojmovima slobodne volje, predodređenosti, sudbine, moći, ljubavi, uvida, slepila, ličnosti, kolektiva, hira, trajnosti, prirode, vere, nade, fluidnosti i, posebno, prolaska vremena.

Mogu reći da je Hiperion jedan od najboljih romana koje sam ikada pročitala i da će ta izjava važiti u bilo čijem, boljem vremenu.

Hiperion u Čarobnoj knjizi sa osveženim i sjajnim prevodom Gorana Skrobonje.