Alan Mur „Strašan vic“

Nikada nisam skontala koncept izreke „kratko, a slatko“. Slatko se podrazumeva isključivo na kilo i samim tim ne traje kratko, ni da se pojede ni da se ožale dodatni kilogrami. Moj izbor omiljenog žanra za čitanje takođe opovrgava tu izjavu jer fantastika sa svojih cigla plus stranica je sve samo ne kratka. Tako da iskrena da budem jedini razlog što mi se na policama našao sipić od 112 strana koji zapravo sadrži dve iste priče od po četrdeset i šest, jeste prokletstvo kompulsivnog skupljanja svega što Čarobna knjiga objavi u DC Gold SPECIJAl formatu.

Za sebe mogu reći svašta ali da sam poznavalac stripova nikako. Prikazi Džokera koje sam mahom susretala su oni filmski. Ali kako je „Strašan vic“ inspirsao (i inspiriše) audiovizuelne stvaraoce (posebno reditelje poput Tima Bartona i Kristofera Nolana), nešto kratkog obrazovanja po datom pitanju sam želela sebi da priuštim.

„Strašan vic“ je jedna od onih priča prekretnica koje su promenile superherojski strip. Nagrađen Ajznerovom nagradom neposredno po objavljivanju, kontraverzan u svojoj poruci, ovaj strip bez napora izaziva strahopoštovanje obožavalaca Betmena, mržnju feministkinja i ne baš laskave refleksije samog autora. I sve to na manje od pedeset strana.

I Tom reče Džeriju…

Po kišom okupanom Gotamu, od Boga odavno zaboravljenom mestu, mračni osvetnik prerušen u slepog miša posećuje ludnicu kako bi ubedio sebi kontrastnog, živopisnog protivnika da prekinu sukob, višegodišnju borbu koja vodi do potpunog međusobnog uništenja.

Decenijama je Betmen etabliran kao superheroj koji nikada ne ubija, ali sa priznanjem da bi jednog dana mogao da eliminiše „za trajno“ svog glavnog neprijatelja, ovaj dugogodišnji kodeks izgleda gotovo zaboravljen već na početnim stranama „Strašnog vica“. Mnogi od novijih stripskih likova nemaju takvu vrstu „ograničenja“, ali Betmen je ostao nepokolebljiv, što čini njegovu pretpostavljenu spremnost da oduzme Džokerov život još više neuobičajenim kada se čita danas.

U želji da se spase od nadolazeće tragedije, Mračni vitez pokušava da ubedi Džokera da prekine besmislena dela nasilja. Na iznenađenje čitaoca, ispostavlja se da naš junak priča u prazno. Džoker planira svoju novu, bolesnu ideju. Međutim, ovoga puta ne cilja banku, školu ili policijsku stanicu — ovoga puta pokušava da dokaže na primeru Betmonovih prijatelja,  da će svaki normalan čovek na prekomernu težinu života reagovati na potpuno prirodan način — ludilom.

I Džeri odgovori Tomu…

Strašan vic je nezaboravna meditacija Alana Mura o tankoj liniji između razuma i ludila, heroizma i podlosti, komedije i tragedije jer sve što nas deli od ludila, sve ono što nas čini razumnim, moralnim i dobrim ljudima, može uništiti jedan loš dan. Ili bar tako Džoker tvrdi. Prosto rečeno (mada nema ničeg prostog u svemu tome) Džokerova logika je da svet jeste užasno mesto ali biti lud je terapeutski mehanizam suočavanja sa istim.

Demonstrirao sam da između mene i svih ostalih nema razlike. Dovoljan je jedan loš dan i da najnormalnijeg čoveka svede na ludilo. Eto koliko je ceo svet udaljen od mene. Na samo jedan loš dan.

Džokerovoj filozofiji nedostaje ideja bolje budućnosti — Gotamov univerzum je vođen haosom, pravda ne postoji, a čak i da postoji, ostvaruje se na nasumičan, nelogičan način. Sa osećanjem nedostatka sigurnosti, u atmosferi stalnog straha i paranoje, čovek može u jednom trenutku da izgubi sve što mu je srcu drago i to neće imati nikakvog smisla. Jedini spas je korišćenje izlaza u slučaju nužde u formi ludila, koje oslobađa ljude društvenih konvencija, kulture i zakona. Iako je Brus Vejn takođe disident, i preživeo je svoju tragediju u jednom danu izgubivši oba roditelja, postavši bolno svestan nemilosrdnosti sveta, on ipak stoji sa druge strane ove granice. I on kao i drugi likovi (koji su se napatili na ovim stranicama) i čitaoci! – imaju mogućnost da odaberu drugačiji put. Samo je pitanje – hoće li?

U stripu je posebno zanimljiva i predstava Džokerove prošlosti koja ispričana iz ugla psihopate možda jeste a možda i nije tačna. Kroz ove flešbekove Mur je uspeo da pronađe način da izazove sažaljenje čitalaca nad Džokerovom sudbinom. Priželjkujemo da se izvuče iz situacije u kojoj se nalazi, ali pošto nam je ishod znan, saosećanje čini njegovo ponašanje još tragičnijim.

Dok nas Mur svakom rečenicom uvlači sve dublje u svoju uvrnutu priču, zajedno sa tragičnom prošlošću ozloglašenog negativca, Boland crtežom pogađa atmosferu koja je savršeno prati. Kada je prvo izdanje izašlo iz štampe, boje koje je prvi kolorista (Higins) koristio bile su smele, žive i pomalo blistave.  Međutim, ova paleta boja nije bila ono što je Boland zamišljao kada je crtao priču. U izdanju iz 2008. godine, dobio je mogućnost da oboji Murovu zamisao po svojoj viziji. Odabrao je prigušeniji, prirodniji izgled i isprao boju u sekvencama Džokerove prošlosti. U izdanju Čarobne knjige čitaoci mogu videti obe kolorisane verzije (otud i 112 strana).

Ko se zadnji smeje…

Vrhunac Strašnog vica neizmerno je jednostavan ali i misteriozan, i pruža nam više načina da interpretiramo završnu poruku celog stripa.

Šta ako vic nije na račun Betmena i Džokera već čitaoci plaćaju ceh?

Dame i gospodo! Čitali ste o njemu u novinama, a sad ćete s jezom u rođenim očima videti tu najređu i najtragičniju grešku majke prirode! Predstavljam vam običnog čoveka!

Da li se u ovoj kratkoj priči krije, pod Džokerovim ludilom, pojam svakodnevnog života sa kojima se mi, čitaoci, suočavamo svaki dan? Odakle nama hrabrosti da živimo u vremenu u kojem su pravila besmislena, a nova ni na vidiku? U svetu beskrajnih mogućnosti za eskiviranje rešavanja problema da li postoji svetlo na kraju tunela? „Strašan vic“ čitaoca udara u lice jednostavnim, ali neizmerno teškim pitanjem – šta ti radiš sa svojim životom?

Malo je reći da sam uživala u „Strašnom vicu“. U Džokerovoj komičnoj, vitkoj figuri sa jezivim, pretećim osmehom. U njegovoj napetoj crno beloj prošlosti sa osećajem tridesetih. U njegovom rafalnom govoru istovremeno logičnim i maničnim. U radnji koja je uzbudljiva, zabavna, intrigantna i tužna u isto vreme. U vicu koji se ne trudi da ubije Betmena već njegova uverenja. I uverenja svakog kome bih mogla staviti etiketu „normalan“.

Od objavljivanja u martu 1988. godine, vode se neprekidne rasprave, kontroverze i spekulacije među obožavaocima u vezi sa značenjem stripa, posebno njegovim dvosmislenim i provokativnim krajem. „Strašan vic“ i dan danas stoji kao jedan od izuzetno uzbudljivih vožnji kroz um Princa zločina i zadivljujuće ne zahteva nikakvo predznanje. Bili ljubitelj pravednog šišmiša ili ne, cenićete narativno preispitivanje zla, razuma, morala, uzroka i posledica, i mnogih drugih pitanja na kojima se često saplićemo kada pokušavamo da shvatimo motivaciju bilo kog primera „zla“, što izmišljenog što stvarnog.

Uostalom „Strašan vic“ je definitivno kratak, a koliko je i sladak, procenite sami.

Strašan vic u Čarobnoj knjizi sa odličnim prevodom Draška Roganovića.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s