Tamzin Mjur „Harou od Devete“

Ovo je jedna od ONIH knjiga. Knjiga zbog koje posumnjate u sopstveni razum i verglate začarani krug od „možda je nisam razumeo“ preko „sigurno ima NEŠTO… u nekoj rečenici… pasusu… poslednjoj trećini“ do „sigurno ne pričamo o istoj knjizi?!“ ako čujete da se nekome i dopala. Da citiram većinu filmova iz osamdesetih: prestara sam vam ja za to sranje. „Harou od Devete“ je što se mene tiče, antipreporuka velika ko kuća.

Ukratko, roman poseduje:

• Nepouzdanu protagonistkinju i naratorku koja provodi većinu svog prisustva na stranicama halicinirajući nesigurna da li je ono što joj se dešava zapravno stvarno.
• Čitavu bulumentu neupečatljivih likova koji lažu non-stop i odmažu razumevanje radnje.
• Nejasnu vremensku liniju koja pomahnitalo skakuće sa sadašnjosti na prošlost i obrnuto.
• Bitnog lika koji je živ i mrtav u isto vreme.
• Više drugih likova koji su živi i mrtvi u isto vreme.
• Prepričavanje događaja iz prethodne knjige iz lica drugih aktera uz gomilu pridodatih (i bespotrebnih) informacija.
• Okvirno 70% celokupnog teksta napisanog u drugom licu. (Ti izgledaš ispijeno Harou, sela si na stolicu Harou…).
• Izgradnju sveta? Ahahaha. Ne.

Ne bih mogla da napišem sažetak zapleta sve i da mi život od toga zavisi. Pročitala sam svih 496 stranica (da i tehničke podatke i biografije lektora i prevodioca, jer možda se tu krije neka fora) i nemam pojma šta se u romanu dogodilo. Zašto? Za početak zato što mi se veoma dopala „Gideon od Devete“ i zato što Tamzin Mjur zna da piše. Nažalost njene lepe rečenice u Harou se nisu spojile u bilo šta iole koherentno i razumljivo, barem kada je moj mozak u pitanju.  

Krivica za ovo može se delimično svaliti na strukturu. Harouharkina priča (njena sadašnja priča, to jest, priča o događajima koji se dešavaju nakon prve knjige) je ispričana u drugom licu. Nikakve posebne pristrasnosti prema drugom licu nemam. Iza stoji svrha i ličnost. Sigurna sam da su mnogi čitaoci shvatili identitet naratora pre mene. Dakle moglo je još i gotivno da prođe. Avaj, ispao je nezgrapni pokušaj da se u osnovi prepiše prvi roman. ALI i to veliko ali, da se izostave neki važni događaji i ključni lik, a sve zato što Harouhark nije mogla da se nosi sa posledicama dešavanja u prethodnom romanu i pati od mentalnog sloma.

Harou za razliku od sebe u prvom delu trilogije (ili će ipak biti četiri?) je zaista dosadna, i ne načisto sama sa sobom, a autorka nas ne obaveštava dovoljno o fabuli radnje da bih se ja pa brinula zašto je ona zapravo dosadna, i luda, i tako sve do samog kraja knjige i momenta „velikog otkrovljenja“. Što je, nažalost, prekasno da opravda patnju čitanja svega pre.

Kako su sećanja naše pasivne i lude nekromanserke sve više zbrkana i mi čitaoci,  delimo zbun zajedno sa njom. Živela jednakost! Konfuzija kao majstor mehaničar zapleta postala je zaštitni znak ove knjige. Likovi koje pratimo nemaju sve informacije i, uglavnom, ne znaju ni gde da ih traže. Nedostaje kontekst za čak i početak bavljenja centralnim misterijama knjige (misterijaMA – množina). Umesto toga, imamo više nagoveštaja i možemo da gledamo kako Harou pokušava da prokljuvi stvari, često dolazeći do pogrešnih zaključaka bez nade da će jasna vizija kroz njene oči ikada naći put do nas glavolomnih čitalaca. Postoji prilično velika razlika između ubedljive misterije i misterije „misterije radi“, a retko koja stvar u celoj knjizi nema smisla za dve trećine njene dužine. Dok se slojevi ljušte na neke od predstavljenih pitanja, autorka uvodi mnoga druga pre nego što se zavrti poslednja stranica. Pa i posle nje. Kao na pirmer: što sam jebote uradila ovo sebi?

Bilo je i drugih problema sa zapletom. Posle svog nagomilavanja tenzije oko velikog neprijatelja i užasnih zveri one su nestale… U par pasusa? Da bi bile zamenjene onim što se u suštini pretvara u nekro sapunicu iz Devete kuće, zajedno sa otkrićima o poreklu određenog karaktera.

Priča se usredsređuje na dve vremenske linije, od kojih je zasigurno jedna sumnjive verodostojnosti, ali tu su i još najmanje dva vremenska okvira. Postoje dva nivoa postojanja, od kojih je jedan veoma savitljiv, tako da imamo i nekoliko paralelnih stvarnosti. Da li vam se zavrtelo u glavi? Između smenjivanja sadašnjih događaja sa prošlošću (kao i promena jedne od vremenskih linija) i promene perspektive trećeg i drugog lica, moram reći da me je ova knjiga prilično preznojila.

Ruku na srce bilo je i par super kul momenata, neki uključuju intrigantne upotrebe nekromansije, a drugi se odnose na epske bitke. Kada bi Mjurova napisala celu trilogiju o makljaži nekromasera kupila bih svako moguće izdanje i pisala peticiju da se snime bar tri filma. Ali ova knjiga nije o tome. Kad smo kod obrta, otkrića i rešenja u poslednjoj četvrtini, morala sam ponovo da pročitam znatan broj redova da vidim da li još uvek pratim istu priču. Jer vidite, prvo je trebalo trgnuti mozak iz učmalosti dosade i sporosti a onda ispratiti otkrića masivno „bitnih“ stvari. Stvari koje menjaju živote likova, razbijaju svet, ali se, NARAVNO, otkrivaju na takav način da budu zbunjujuće još više. Sve do „Luke I’m your father“ trenutka gde mi je zaista, zaista, bilo žao zida kad je knjiga lupila o isti.

E sad ne znam možda ste vi genijalci u ukačili sve i sva samo letimičnim pogledom na redove teksta ali kao što rekoh, za mene: anitpipreporuka. Velika. Kao. Kuća. Svih devet zajedno.

Harou u Urban Readsu sa korektnim prevodom Jelene Katić Živanović.