Ukoliko čitate ovaj tekst smatram vas poprilično pametnom osobom. Po mojoj, subjektivnoj, statistici ljudi koji čitaju knjiške blogove imaju tedenciju da budu ozbiljni čitači, izdavači ili pisci. Pametnice poput nas su navikle na međusobno društvo i onda lagano izvlačimo zaključak da su svi, pa… pametni kao i mi.
Dovoljno je pogledati na liste najprodavanijih žanrova proteklih godina i videti da to i nije baš slučaj. I pre nego što me linčujete kako sam napisala da su ljudi koji čitaju moderne bestselere glupi, rekli ste to vi, a ne ja. Ja mislim da je većini puko pravljenje tupavim jednostavna linija manjeg otpora. Lakše je zaljubiti se u svetlucavog vampira, poremećenog bogataša sa crvenom sobom ili kriminalca koji će vas oteti na 365 dana, nego se suočiti sa realnošću kako je sranje to što ne voliš svoj posao, nemaš sređen život i nikom živom priznati da je seks prosto loš. Sa druge strane i da je svima realnost sjajna – eskapizam ne stimuliše mozak.
Posmatrajući knjige sa ekstremno visokim ocenama publike sa dijalozima koje kao da su pisali osnovci sa idiotproof nacrtanim temama, nije teško pomisliti da smo kao vrsta izgubili sposobnost pisanja dobrih priča. Onih provokativnih, bitnih, onih koje nam menjaju pogled na svet. Jedna od baš takvih priča je strip serijal Lokot i ključ.
Užasne stvari se dešavaju između njegovih stranica. Nemilosrdno ubijeni otac, slomljena porodica i ubica koji ostavlja trag od leševa za sobom u potrazi za nečim boljim od patetične kartaroške ruke koja mu je podeljena. Duhovi u bunarima komuniciraju sa živima, slike oživljavaju, a mitski ključevi otvaraju vrata stvarima koje su fantastične ili jezive; ponekad i jedno i drugo. Pored svega toga sledi i borba sa odrastanjem, vezivanjem, tugom i činjenicom da ljudi vrlo često trampe svoju mogućnost mašte i sanjarenja za racionalizaciju i rezigniranost onog trenutka kada odrastu. Međutim, između trenutaka užasa i magije, Džo Hil i Gabrijel Rodrigez iznose najintegralniju, a često zanemarenu karakteristiku jedne priče: istinske emocije.
Nakon tragične smrti oca kojoj su prisustvovali i teško traumatizovani istom, preostali članovi porodice Lokot, majka i troje dece se sele u staru porodičnu kuću, da smisle kako da nastave sa životom. Dok mu majka utapa tugu u alkoholu, a stariji brat i sestra besmisleno tumaraju naokolo, Bodi, preslatki najmlađi sin, pronalazi ključ zbog kojeg postaje duh i započinje nezamislivu avanturu. Putovanje koracima mračnih misli, griže savesti i želje za iskupljenjem.
Različiti ključevi imaju različite moći. Na primer, jedan otvara vrata ka bilo kom mestu koje možete da zamislite, dok drugi otključava um tako da možete da ubacite ili uklonite znanje i osećanja, po želji. U međuvremenu, neko pokušava da dobije pristup najmoćnijem ključu bez ičega osim zle namere na pameti.
Kada bi izašli iz sveta fantastike, stripofila i gikova videli bi da je posmatranje stripova usko fokusirano na superheroje. Oni koji uvek spašavaju dan i koji nisu zaista mrtvi čak i kada otegnu papke (osim u slučajevima da se zovu Ben, Marta i Tomas, tad ostaju pokopani). Širi auditorijum je retko svestan postojanja stripova sa mračnom ili horor tematikom.
U uspešnom hororu nema Supermena ili Strejndža koji spašavaju svet jer je istinska borba ona koju likovi vode u sebi. Ne postoji nebeska sila koja bi se suprotstavila demonskom prisustvu u nama. Mi čitaoci volimo fantastiku i plitko pitke romane, ali nam je potreban užas koji nam pomaže da shvatimo besmisleno okrutni svet koji nas okružuje.
Bez obzira na to koliko je ponekad zastrašujuć, Lokot i Ključ nije isključivo horor već deluje kao mračna, mistična bajka. Obuhvata mnogo žanrova: fantastiku, misteriju, tragediju, romansu, porodičnu dramu, čak i komediju.
Korišćenje natprirodnog kao zastrašujućeg prikaza bola, tuge, mržnje, žaljenja, sramote – koje zaključavamo u sebi je briljantno. Kao što je prirodno, svi se trudimo da te emocionalne vrtloge držimo pod ključem u našim umovima i srcima, a upravljanje svim tim delovima sebe je autentična herojska potraga u kojoj svi učestvujemo svaki dan.
Lokot i ključ za razliku od većine horor priča, ne ostavlja svoje likove bespomoćnim pred zlom. Umesto toga, likovi su naučili kako da se brane i pokazali kako polako možemo i mi, u stvarnom svetu, naučiti da razumemo, suprotstavimo se i pobedimo mračne sile koje nas muče. S obzirom na to šta porodica Lokot trpi, ovo je veoma snažna poruka – možemo naučiti da trijumfujemo nad ličnom tragedijom, bolom i slomljenošću… ili bar da im pariramo i damo sebi šansu.
Zamerka koju imam na mnogo stripova koje sam pročitala u poslednje vreme je da imaju dosta narativa koji nedostaje između panela, ali zbog ograničenja stranica, moraju da ih preskaču kako bi prešli na ključni momenat zapleta. Lokot i ključ nikada ne izgubi nit crteža. Rodrigezovi više detinji no strašni likovi i svetle boje čine pojedine situacije jezivijim kada se serijal razvije. Takođe, Rodrigez postiže sjajan osećaj tišine i spore prolaznosti vremena sa ponavljanjem ilustracija, ponekad i sa veoma sitnim promenama, što stripu daje osećaj filma, montaže između scena, umesto gomile grubih rezova.
Čak i sa potencijalom za trijumf nema sigurnosti pobede, nema garancija za srećan kraj. Kao i u životu, tu su gubitak i bol koji se ne mogu poništiti putovanjem kroz vreme ili stvarno jakim udarcem u lice protivnika. Autori danas mahom izbegavaju da polarizuju publiku te nude muljava, nedovoljno definisana rešenja ali Lokot i ključ pruža odgovore na pitanja koja čitaoci imaju tačno onda kada treba i da ih dobiju.
Ne znam šta više da vam kažem, sjajan prevod, zanimljivi predgovori, crtež i sama priča na mojoj listi Lokot i ključ stavljaju rame uz rame sa Sendmenom. U ime svih nas pametnica, poželela bih da se pisci sete kako je poreklo svih dobrih priča u realnosti i obraduju nas novim idejama koje će nam promeniti poglede na svet.
Rasprodato u Darkwoodu. Odličan prevod Marka Šelića – Marčela.
Anin godišnji izazov u Delfi Kutku „Ilustrovana ili strip“.
Recenzija 