Igra #Duelovanje u grupi Delfi Kutak u sjajnom društvu bloga Kafa bez spojlera.
ZA KOGA JE OVA KNJIGA?
Kama: Reč za crveno je knjiga za one koji žele površan, depresivan, besmislen i za one koji takve stvari u ovom trenutku doživljavaju u stvarnosti – uvredljiv, uvid u način kako se okolina suočava sa bolešću i posledicama moždanog udara. Ukoliko vam se čita oda o ledu i snegu Antarktika a nemate struje da pogledate pa i prosečan youtube snimak mobilnim telefonom. čitajte knjigu (ah, da, nemate struje).
Dušan: Reč za crveno je za radoznale. Saznaćete o životu na Antarktiku i mnoge pojedinosti na koje možda ne biste bili u prilici da naiđete – jer ko još gugla o velikoj i maloj nuždi na Južnom polu, ili šta se desi kada se nekome upali slepo crevo tamo i koja je procedura?! Saznaćete takođe i o posledicama moždanog udara, manifestaciji Brokine i Vernikeove afazije, što je ukratno nemogućnost govora ili razumevanja govora prouzrokovanonih oštećenjem mozga.
Prirodno je da se dotaknem i neizgovorenog pitanja za koga NIJE ova knjiga – ukoliko ste se ikada brinuli o nekome sa teškim posledicama moždanog udara ili se i dalje brinete, ne bih vam preporučio čitanje ovog romana jer ćete se osetiti uvređeno, a u sledećim odgovorima ćete saznati i zbog čega tačno.
MOJ GLOBALNI UTISAK O RADNJI?
Kama: Dosadna, površna, besmislena.
Dušan: Informativna. Svedena. Hladna. Nedinamična.
Moj lični utisak je da je roman pre svega informativnog karaktera (iako zamisao autora možda nije takva), i prava je fešta za ljubitelje psihologije ili nebitnih činjenica za TV Slagalicu, sa minimalnim primesama pravih poteškoća i emotivnih stanja ljudi koji su pretrpeli moždani udar, kao i njihovih negovatelja.
Citiraću i prevešću sada jedan komentar sa YouTube koji intervjuiše osobu sa afazijom na koji sam naišao tokom studija, koji možda najbolje dočarava ovo što hoću da kažem:
„Ahhhh, predivan primer Brokine afazije za podučavanje studenata! Zaista sam zahvalan ovom čoveku i ljudima koji su snimili ovaj video.“
MOJ UTISAK O ZAVRŠETKU KNJIGE?
Kama: Konačno je gotova jeeeej.
Dušan: Jedina iole emotivna deonica romana po mom mišljenju, i autor je trebalo da počne otpozadi i da se ugleda na taj sentiment i da na osnovu njega gradi dalju radnju. Ne bombarduje nas činjenicama i školskim primerima afazije, i prvi i poslednji put se zaista osvrće na svoje likove, njihove potrebe, i njihovoj želji da se izraze.
ŠTA MI SE DOPALO?
Kama: Način na koji je autor vodio zaplet u prvoj polovini. Zanimalo me je šta će se desiti sa junacima. Lepa naslovnica takođe, poštujem svakog ko zna da uklopi crvenu boju a ovde je to izvedeno odlično.
Dušan: Knjiški primeri afazije i njena manifestacija tokom celog romana. Život na Antarktiku.
Autor je dao sve od sebe da istraži u detalje ove teme, a ja kao bivši student psihologije i zaljubljenik u nasumične činjenice to cenim.
ŠTA MI SE NIJE DOPALO?
Kama: Sve ostalo.
Dušan: Knjiški primeri afazije i njena manifestacija tokom celog romana. Život na Antarktiku.
Preveliki fokus je na što vernijem opisu ovih stvari – premda sam naveo da mi se to svidelo, ipak sam očekivao i onaj ljudski, emotivni deo cele priče, koji bi mogao da dopre malo dublje do čitalaca i pošalje snažnu poruku. Ni u jednom trenutku mi ne vidimo istinske poteškoće obolelih, niti njihovih negovatelja, već autor na krajnje sumoran način, neretko se koristeći crnim humorom, taksativno navodi kako oboleli i negovatelji provode dane, kako teku posete logopedu, kako se odvijaju grupe podrške. Karakterizacija likova je gotovo nepostojeća.
MOJ UTISAK O GLAVNIM JUNACIMA?
Kama: Nedovoljno razvijeni, površni, zaboravni.
Dušan: Nema ga. Afazija i Antarktik su glavni junaci. Osobe koje bi trebalo da budu likovi su tu samo da ovaj roman fikcije ne bi bio roman publicistike.
DA LI BI OVA KNJIGA MOGLA DA POSTANE FILM I ZAŠTO DA/NE?
Kama: Naravno, ukoliko se gledaocima evociraju uspomene na odlazak zubaru, sigurno bi gledali.
Dušan: U originalu nikako. Kao inspiracija za dramsku seriju/film sa potpuno drugačijim likovima i blago promenjenim događajima – možda. Takođe bih voleo da vidim više dokumentarnih filmova koji se bave životom ljudi koji su pretrpeli moždani udar, a i njihovih negovatelja – mislim da bi oni mnogo snažnije preneli pravu poruku i empatiju koje je autor možda želeo da prenese.
KOJA JE VAŠA OMILJENA REČENICA?
Kama: Poslednja.
Dušan: „Da, da. Očigledno. Pobogu!“ – koja se toliko puta ponovila i na neki ortački način me približila Robertu, osobi sa afazijom.
PROČITAJTE OVU KNJIGU AKO VAM SE SVIDEO ROMAN (NAVESTI NASLOV KNJIGE NA KOJU VAS ONA KOJU STE PROČITALI ASOCIRA):
Kama: Srećom nemam.
Dušan: Trenutno ne mogu da se setim nijedne.
PRESUDA (MAX 5 REČENICA):
Kama: Zaobiđite.
Dušan: Zamišljen kao roman o važnosti komunikacije za preživljavanje i posledicama po ljude koji nisu u stanju da se izraze kao i po njihove bližnje, Reč za crveno ipak više naginje na onu naučnu, informativnu stranu. Autor je posvetio ogromnu količinu vremena istraživanju, saradnji sa naučnicima i institutima, i uspeo je da nam vrlo verno prikaže ono čime se roman bavi – ali možda previše verno. Očekivao sam kišu suza i ogromnu frustraciju zbog nerazumevanja (moju i od likova), čak sam to i priželjkivao, i to ni u jednom trenutku nisam dobio. Tema poput ove bi po svojoj prirodi trebalo da pre svega emotivno dopre do svakoga, da razvije ogromnu dozu (samo)svesti i empatije kod čitalaca, međutim autor ne uspeva u tome zbog potpunog odsustva karakterizacije. MakGregor nažalost nije iskoristio ogroman potencijal koji mu je sfera koju je odabrao ponudila na srebrnom poslužavniku, i po mom mišljenju je napisao roman ispod proseka.
Reč za crveno u Laguni.
Recenzija 