Kako ste? Ako vam je dobro onda ništa. Ako pripadate drugoj strani emotivnog spektra i niste psihopata onda razumete koliko ljudi mrze nepravdu. Mrzimo kada se loši momci izvuku i zaista, zaista mrzimo kada nas „sistem“ izneveri. Nije nikakvo čudo što je fantazija pravednog osvetnika toliko privlačna kada naizgled nema autoriteta da kontroliše haos modernog sveta. Znam da meni jeste (ućutaću sad). U središtu svake priče o osvetoljubivim antiherojima je slomljeni čovek koji nije u stanju da se nosi sa osećajem nemoći koja prati svakodnevni život.
Prosečan večiti student pokušava da se ubije ali kad te neće neće te – ostaje živ. Dilana „spašava“ demon uz klauzulu plaćanja „kirije“ u vidu smrti jedne zle osobe mesečno. Ako propusti da plati, umreće. Čudno je to sa pokušajima samoubistva, kažu da se svi koji prežive jasno sećaju momenta kapiranja koliko je cela stvar očajno glupa ideja.
Ja ne verujem u sudbinu, ali ne možete poreći da se neke stvari u životu ponekad tako sklope kao da je u pitanju neki veliki kosmički plan. Što bi bilo sranje za nekih 45% nas, zar ne? Jer bi to značilo da je sve u vašem životu baš onako kako i „treba da bude“.
Dilan snažno i ubedljivo govori o tome koliko je svet usran: veliki biznisi koji kontrolišu vladu, teroristi koji dižu u vazduh aerodrome, policajci ubijaju nedužnu decu, dok mi, čitaoci, samo pasivno sedimo i gledamo. To nije podsticanje na nasilje. To je Dilan koji kaže: „Vi ne radite ništa po pitanju nepravde u svetu, pa pustite mene da se za to pobrinem.” Kako zvuči, pomislili biste da je neki ogromni, snažni, drkadžija u pitanju. Ali nije. Dilan nije hrabar niti posebno vešt, on je samo običan tip koji se većinu vremena oseća kao gubitnik. Prošlo je samo nekoliko stranica stripa i već ste dobili dovoljno ubedljivih razloga da i sami postanete osvetnik.
Iskopane oči… Flaše razbijene o glave… Izbijeni zubi… Ne možete zamisliti da biste vi bili sposobni za to… Ali neko je bio. Neko čije ruke uopšte nisu mnogo drugačije od vaših.
Površno gledano strip počinje sa premisom: „Ja sam anđeo osvetnik pravde. Ti si zao, a ja sam bes”, što je u ovoj fazi naše kulture, a posebno u stripu, neverovatno dosadno (već imamo Betmena i Panišera). Ali vrlo brzo postaje „Ne znam šta radim i mislim da ću poludeti, ali moram da okončam život ovom zlostavljaču dece ili će me demon ubiti“, što je, složićete se, mnogo interesantnije. Naročito jer odaje utisak kako je Dilanova osvetnička pravda motivisana isključivo samoodržanjem, a ne kakvom plemenitom željom da se pomogne drugima.
Ubij ili budi ubijen je priča o izolaciji, o bolestima psihe, o pogrešnim očekivanjima i o društvu koje većinu ljudi tretira kao govna. Posećuje veoma mračne kutke misli i onda, u zaista neočekivanom obrtu, skreće na neko još čudnije, natprirodno mesto. Da li ste ikada sreli demona? Da li verujete u njih? Da li je Dilanov demon zaista stvaran?
Čitaoci često omalovažavaju upotrebu naracije u prvom licu. Neki idu toliko daleko da tvrde kako je u pitanju lenj način izlaganja. Brubejker ga koristi maestralno. Pruža čitaocu osećaj prijatelja koji sedi preko puta i priča. Prijatelj koji je tako sirov, tako iskren, koji srceparajuće otkriva dubinu svoje duše, da ne možete a da ne navijate za njega. Čak iako je deo kazivanja u suprotnosti sa njegovim postupcima. Čak iako je evidentno nepouzdan pripovedač koji stvara tenziju i primorava nas da preispitamo sve što vidimo i čujemo.
Crtež i kolorit su stvar ukusa (meni su odlični) ali sama ideja i priča su toliko dobre da je Šon Filips crtao na salveti viljuškom ispalo bi sjajno. Poslednji udarac naracije je zapanjujuć, potpuno neočekivana slika koja vam se zariva u um, prkosno i nepokolebljivo. I kako polako, ali sigurno, počinjete da varite implikacije kraja, otkrivate roj tema za razmišljanje.
Pored standardnih etičkih dilema osvetnika (Kako vi ili ja možemo proceniti ko je zaslužio da umre? Da li na zlo i bol treba odgovoriti nasiljem?), Ubij ili budi ubijen je studija karaktera koja procenjuje razloge koji stoje iza osvetničkih postupaka. Kako se istraživanje produbljuje, mi kao čitaoci smo primorani da se suočimo sa složenošću odnosa namere i akcije, ne samog suprotstavljanja nepravednom društvu, već i da razmotrimo na čijoj smo strani. Ili ste etični zbog poštovanja definisanih „pravila“, ili ste neetični — apsolutni izbor bez treće opcije.
Strah je baš uvrnut. Ponekaad je u pitanju mehanizam preživljavanja… Kao oni instinkti koji su nagonili naše pretke da beže od sabljozubih tigrova. Ali često je više nalik lisicama koje sami sebi stavljamo. Ne radi ovo, ili će se desiti nešto loše. Ne možeš ti ovo nisi dovoljno jak… nisi dovoljno hrabar. Sami povlačimo te crte u pesku, a zatim govorimo sebi da ih ne smemo preći. Iako smo mi ti koji smo ih zapravo povukli.
Čitajući strip počinili smo svaki gnusni čin, videli krvlju poprskane zidove, čuli poslednje reči svake žrtve i shvatili kako je lako koristiti etiku kao opravdanje za ubistvo,. Sada je naš red da pogledamo istini u oči i razmotrimo svu težinu sopstvenih (ne)etičkih izbora.
U svetu u kome smo navikli da superheroji lete naokolo i trpe minimalne posledice svojih postupaka, Brubejker nam pruža osvežavajuć ali i gorak ukus društvenog komentara u osvetničkoj fantaziji čvrsto utemeljenoj na realnosti. Ubij ili budi ubijen može se čitati, slaviti, proučavati i secirati na bezbroj nivoa i načina. Ovaj banket krvi i haosa, sa porukom o pronalaženju smisla u životu koji izmiče na pedalj od nasilja je moja apsolutna preporuka. Šta ćete nakon što ga pročitate, to je na vama. Zato ću vas opet pitati, kako ste?
Ubij ili ubi ubijen u Čarobnoj knjizi. Odličan prevod Draška Roganovića.
Recenzija 