Možete ubeđivati sebe u suprotno do mile volje ali surova istina jeste da su ljudi oduvek bili morbidno fascinirani zločinima, nasiljem i razuzdanim, divljim seksom. Mafija, Koza Nostra, Porodica, Sindikat, zovite ih kako god želite, priče o njima pozivaju se na ove skrivene (uglavnom neprihvatljive) porive koji leže duboko zakopani u svakome od nas. Čitajući krimi roman, gledajući seriju ili film, dobijamo mogućnost bezbednog, prikrivenog uživanja u zabranjenom voću, bez posledica.
Mnogi autori u glavne uloge svojih romana stavljaju velike Donove mafije. Romantizovane anti-heroje vezane kodeksom intenzivne lojalnosti, ćutanja i porodičnih veza koji uspevaju da ostvare Američki san. Ipak samo jedan je autor dao ponudu koju je nemoguće odbiti – Mario Puzo.
Ključ Puzovog uspeha leži u živopisnim karakterizacijama mafijaškog života. Dubina i zamršenost ovih likova čini da verujete u njih, navijate za njih i saosećate sa njima – čak i tokom mračnog i nemoralnog ponašanja. Puzo piše svaku stranicu sa željom i hitnošću koja podstiče čitaoca da nastavi dalje kao da mu život od toga zavisi.
Kum je šokirao književni svet 1969. godine, brzo postavši bezvremeni američki klasik koji se danas smatra romanom koji je postavio standarde za mafijašku fikciju. Ukoliko ste gledali film, verujte mi na reč samo mislite da znate celu priču (ukoliko niste gledali film – što pre ispravite tu grešku).
Od svih Donova u Puzovim romanima ni jedan nije upečatljiv kao Don Korleone. Porodičan čovek, velikodušni prijatelj, trgovac uslugama i nemilosrdni sicilijanski mafijaški lord koji je izgradio imperiju neetičkim vezama sa policijom i drugim visokim zvaničnicima, paralelno ulivajući poštovanje i strah svima koji su se usudili da se suoče sa njim. Carstvu koje je izgradio na krvi, znoju i suzama potreban je naslednik. Hoće li to biti preki i plahoviti Santino, slabi i plačljivi Fredo, još uvek nedokazani konsiljere Tom ili buntovni Majkl koji je oduvek odbacivao sve veze sa porodičnim poslom? Ni jedan od kandidata neće ustuknuti da po svaku cenu zaštiti ono što voli iznad svega– svoju porodicu.
The Godfather was really…a family novel, more than a crime novel. Crime just happened to be their occupation. – Mario Puzo
U sva četiri romana, preko mračnih ulica Njujorka, lažnog glamura Holivuda, zaslepljujućih svetala Las Vegasa i surove lepote Sicilije, bilo boreći se za teritoriju, politička uverenja, pravo upravljanja bankom ili kockarnicom, Puzo uspeva da sprovede utisak da je čitalac tik iza njegovih likova, budan, pazi da ga ne pogodi zalutali rafal ili se spotkane o kamen na divljim stazama planine.
Puzov vrtlog časti, tradicije, nasilja, osvete i ljubavi, možda slučajno, čitaocu nudi inspiraciju ali ne i uzore. Njegovi likovi okrutni su, nasilni i beskrupulozni. Ali kada se nakon svih intriga i preokreta delovi slagalice spoje, teško je osporiti njihove postupke i razloge.
O, Sicilijo, Sicilijo – pomisli profesor – uništavaš najbolje svoje sinove, u prah ih olako pretvaraš Sicilijo! Decu svoju, od anđela lepšu, uzdižeš u nebo i pretvaraš u demone! Zlo buja tom tlu, kao bambus, kao kruška!
Sicilijanac
Prilikom pisanja ovakvih romana najteža stvar je opravdati zločin. Potpuni nedostatak bilo kakve moralne presude ili osuđivanja od strane Puza ostavlja vam slobodu da izvučete sopstvene zaključke o likovima, što je jedna od najvećih vrlina njegovih knjiga.
A onda, kada pucnjava i kasapljenje prestanu vi ostajete sami da se pitate koje granice bi prešli za svoju porodicu. Mada, može biti i „ništa lično. Samo posao“.
„Kum“ – 5/5, „Poslednji Don“ – 4/5, „Sicilijanac“ 3/5 „Zakon ćutanja“ 2/5
Pario Puzo u Laguni. Bez zamerki na prevod.
Anin godišnji izazov u Delfi Kutku „U naslovu je jedna riječ“.
Recenzija 