Šta je potrebno da roman postane ikoničan — da otelotvori suštinu jedne ere i postane klasik u svom žanru? Jasno je da knjiga treba da sadrži neki aspekt stila, karakterizacije ili zapleta koji postavlja novi trend. Ili možda da bude potpuno drugačija? Na primer drugačija tako da u foliji detektivske priče krije roman karaktera.
Stakleni ključ je u suštini priča o čovekovoj odanosti prijatelju. O kockaru i reketašu Nedu Bomontu, kojeg privrženost pokvarenom političaru Polu Madvigu navodi da istražuje ubistvo sina lokalnog senatora. Dok vodi svoju istragu, nikada ne propušta priliku za političko manevrisanje, prljave trikove i bacanje blata u opozicionu političku/kriminalnu mašinu, a sve to za prijatelja do kojeg mu naizgled nije toliko stalo ili pak ipak jeste. Stakleni ključ efikasno pokazuje labave saveze između biznismena, izabranih zvaničnika, organa za sprovođenje zakona, medijskih ličnosti i organizovanog kriminala…i ne zaboravimo, lepih žena.
Hamet je uzeo jeftinu, lošu i potpuno izgubljenu vrstu pisanja, namenjenu samo romanima na najzabačenijim trafikama, i napravio od toga nešto za čime intelektualci kukaju. Uzeo je tvrdi ali trivijalni detektivski roman, od njega napravio književnost i postavio standard koji pisci još uvek pokušavaju da postignu. Hametovo vladanje rečenicom, njegova privrženost stvarnostii su, kako je rekao Rejmond Čendler „vratili ubistvo ljudima koji ga čine iz razloga, a ne samo da bi obezbedili leš“.
Na površini, knjiga je „tradicionalna“ celina sa svojim linearnom zapletom, suptilnim nagoveštajima i otkrivanjem ubice u poslednjem poglavlju. Ali samo na površini. Roman sa dovoljno tragova da omogući čitaocima da shvate ko je ubica – iako će njegov identitet i dalje iznenaditi većinu čitalaca. Odgovara klasičnom noar standardu gde su svi likovi manjkavi, deluju moralno oštećeni i možda, samo možda nisu u pravu.
Prvih pedesetak stranica je zbunjujuće, sa mnoštvom novih likova i nabacanim intrigama. Pošto narator daje veoma malo objašnjenja o tome šta se dešava jer nema unutarnje monologe likova, čitalac mora da se potrudi da sastavi zaplet i motivacije sasvim sam. Nije uvek odmah jasno na kojoj je strani Ned Bomont, ili šta namerava da uradi. Ali svet koji Hamet stvara je tako jezivo dobro nacrtan, tako šokantno dosledan u svojoj iskvarenosti, tako nemilosrdan i bezdušan, da ne možete a da mu se ne divite, čak i kada vas iritira.
Stakleni ključ u Čarobnoj knjizi bez zamerki na prevod.
Najbolji krimi-romani sveta
Krimi romani imaju cilj da vas zgrabe, udare u stomak, otrgnu iz udobnosti fotelje i gurnu da ošamućeno teturate slabo osvetljenim ulicama. Usput ćete popiti tonu alkohola, disati dim skupih cigara, odupreti se fatalnim ženama (ili pak ne) i kompromitovati svoje moralne principe tek toliko da pobedite opasnost koja vreba iz najdubljeg mraka.
Tako to ide. Ove knjige pogađaju u centar. Češu svaki svrab. Ne ostavljaju mnogo vremena za razmišljanje jer zapleti nikada ne prestaju da se kreću, a svaki naizgled nebitni detalj postoji s razlogom. Kada se trag ohladi, verovatno negde postoji sitnica koju ste prevideli. Slučajni susret nikada nije slučajnost. Čak i obične čarape izgledaju važne sve dok to više nisu. Sve što se desi grubo je, sirovo, zločinačko, seksi i naravno da će vam se svideti.
Zahvaljujući ediciji Najbolji krimi-romani sveta Čarobne knjige možemo sa savršenom dozom grešnog zadovoljstva uživati u najupečatljivijim piscima krimi žanra i delima koja su oblikovala svet detektivskih i triler romana kakav poznajemo danas.
Recenzija 
Jedno mišljenje na „Dašijel Hamet „Stakleni ključ““