Pošto delim bol sa Banerom i njegovim Hulkom baš svako jutro dok ne popijem kafu (ili tri), iskorak literarne borbe Stivensonovog Džekila i Hajda u svet društvenih igara delovao je blisko i poželjno. Jekyll vs Hyde je kartična igra u kojoj se dva igrača godišta 14+ suočavaju sa izazovom koncepta ravnoteže besa i razuma.
Dr Džekil pokušava svoju dvostruku prirodu da sačuva u tajnosti što Gospodina Hajda sprečava da izmili i napravi haos (ili možda samo ode na neko pusto ostrvo bez ljudi). Njihova unutarnja borba je predstavljena tablom za identitet koja se nalazi na stolu između igrača. Marker (predivna metalna figura sa likovima obe ličnosti) počinje na strani Džekila i kako igra odmiče, stoji ili se pomera niz stazu na suprotnu stranu. Ukoliko marker završi na poslednjem polju table u bilo kom trenutku tokom tri runde igre, onda gospodin Hajd pobeđuje i može na žurku. U suprotnom Džekil je ipak popio kafu na vreme.
Dinamika poteza je takva da vi i vaš protivnik „nosite“ sa talona dve karte i u zavisnosti od toga da li ste Džekil ili Hajd birate strategiju. Sa obzirom da se pomeranje markera određuje oduzimanjem većeg broja nošenih „ruku“ (ruku čine dve karte, jedna vaša i jedna vašeg protivnika) od manjeg, Džekilu je u interesu da on i njegov protivnik nose jednak broj dok Hajdu odgovara da je razlika što veća bez obzira ko je nosio više. Primera radi ako je Džekil odneo šest ruku a Hajd četiri, marker firguricu pomerate za dva polja bliže Hajdovoj strani.
U špilu postoje četiri vrste karata. Karte napitka, oholosti, gneva i pohlepe (mada ćete ih provereno nazivati samo ljubičasta, crvena i zelena). Redosled odigravanja boja određuje postavku korespodentnih tokena na tablu. Tokeni određuju jačinu boja i prikazuju efekte odigranih napitaka.
Ne bih više pričala o pravilima jer kao što vidite iz priloženog ne ide mi baš a i postoji uputstvo u kutiji. Igra je veoma brza i izazovna jer kakvu god strategiju da odaberete karte vam često ne idu na „ruku“ (hehe). Na prvi pogled deluje da je lakše igrati Hajda ali zapravo je dobro izbalansirana (osim ako baš nemate sreće kao ja) i zanimljivo strategijsko iskustvo nadmudrivanja i praćenja karata. Vizualno je predivna i ilustracije pružaju gotički mračni vajb koji vas lako uvuče u borbu za um jadnog doktora Džekila.
Moram da napomenem slopstveno slabo kontanje strategija zbog kojeg mi je igra bila veoma interesantna dok nisam prokljuvila šta i kako (a to je trajalo). Sada kada sam ušla u štos postala mi je repetativna i pomalo dosadna. Ipak zgodna je za poneti kada imate malo vremena koje treba da ubijete.
Recenzija 