Kada su društvene igre u pitanju imam dve slabosti. Najveća je ta što ne volim kompetativne igre. Znam da zvuči kontradiktorno u realnosti kada većina igara koje igram jesu baš takve ali pre nego što se i Frojd izgubi u analizi, takmičarski duh mene demorališe u potpunosti. Moja igračka ideja je da stignem od tačke „Odabrati igru“ do tačke „Vratiti je na policu“ sa što manje stresa a što više zabave.
Druga slabost su mi definitivno lepe igre. Ilustracije, komponente, dizajn… što fantastičnije i lepše to su šanse veće da ću igru igrati bez obzira na njenu tematiku i popularnost. Kada su karte u pitanju jedna od najlepših trenutno dostupnih igara je definitivno Arboretum. I tu kreću problemi.
Zla igra…
Arboretum je kompetativna kartična igra za dva do četiri igrača, godišta osam plus u kojoj se trudite da organizujete najbolju baštu predivnog drveća kao što su Japanska trešnja, Jakaranda i Lalino drvo. Prvi igrač je onaj koji je poslednji zalio biljku a kako sam u društvu to uvek ja prednost mora biti na mojoj strani zar ne?
Na žalost kombinatorika mi nikada nije bila jača strana (a ni matematika što se jasno vidi na mom bankovnom računu) a kako drveće slažete po brojevima u svim pravcima koji nisu dijagonalni (izraz je ortogonalno i da morala sam da izguglam), shvatanje sistema je tražilo zamor od više odgledanih videa i šematskih skica. Ali opet, to nije ono što ovu igru čini zlobnijom od nemanja mesta za parking.
Da bi ste stekli pravo da uopšte bodujete drvored oko kojeg ste se mučili, u ruci morate imati veći zbir karata drveća koje želite od vašeg protivika. I tako sam ja lepo složila svoj red hrastova na sto a zadržala sedmicu… Samo da bi moja sestra nonšalantno izvuka isto drvo ali broj osam a da pritom nije imala ni jedan jedini hrast u svojoj bašti! Ceo moj red hrastova sada vredi ukupno nula poena. NULA!
… koju ne vadim iz torbe
Nakon nekoliko (plus još koja) frustrirajućih partija konačno mi je kliknulo kako zapravo treba da skupljam karte, koliko krugova ima, šta da čuvam u ruci i šta predstavlja pojam ortogonalno te moram priznati da Arboretum vučem svuda sa sobom. Agonija odabira koje karte odbaciti koje zadržati je zapravo briljantna i izazovna. Sama neizvesnost bodovanja i osećaj postignuća napravljene dobre kombinacije, zajedno sa lepotom samih karata čine Arboretum najboljom zlom igrom u mojoj kolekciji. Pa šta i ako stalno gubim 😀
Izdavač i distributer je Mipl.
Recenzija 