Dobro došli na Bookstagram. Ako ste kojim slučajem proteklih nekoliko godina proveli pod kamenom ili poštedeli sebe društvenih mreža, Bookstagram je segment Instagrama koji se primarno fokusira na pisanu reč. Idejno, zajednica koja, koristeći činjenicu da su Homo sapiensi primarno vizuelno čulna bića (jesmo koliko god se protiv toga bunili), razmenjuje mišljenja o pročitanom. Ali negde na putu evolucije ekrana pojavila se titula „saradnik“ koja na domaćem parčetu Internet neba maši poentu svog postojanja i to na više nivoa.
Na prvom mestu Instagram je aplikacija za objavljivanje fotografija. I treba da se fokusira na estetiku. Estetiku (a sada ću razočarati mnoge) koja NE podrazumeva tonu rekvizita, brendiranih predmeta, komplikovan softver, skupu opremu i osvetljenje. Sve nabrojano je nadogradnja koja dolazi vremenom ukoliko se interesovanje kreatora sadržaja uopšte i zadrži. Primarno podrazumeva uloženo vreme, narodski rečeno: „cimanje“.
Ne mogu opisati koliko me iritiraju izjave: „blago se tebi ti znaš da fotografišeš“. Dakle, ne „imaš fotoaparat“ (od kojeg sada i najjeftiniji mobilni telefon pravi bolje fotke al to nije poenta), što bih definitivno razumela, nego „ti ZNAŠ“. Pa ja se izvinjavam što Matrix mašina za dvominutno ubacivanje višegodišnjeg znanja direktno u mozak, koju imam u podrumu, nije dostupna širokim narodnim masama. Dakle – cimanje. Koliko ćeš se zapravo potruditi da predmet fotografisanja (knjigu ili strip), pomeraš, nameštaš, kriviš, ispravljaš, istražuješ i učiš. E od toga zavisi i estetika a i autentičnost tvog Instagram profila. Realnost koja teško pada mnogima pa imamo primere saradnika koji koriste predefinisane mokape knjiga na jednim te istim foto-pozadinama, čudno pozicionirane šolje kafe kao omiljeni rekvizit i već Univerzumu dosadne kadrove sa palcem ispred polica. Ali ovo zapravo i nije najveći bedak.
„Čita se u dahu“, „stranice se same okreću“, „prepuno klifhengera“, „budi emocije“, „ne smete propustiti“, „ne čitam ovakve stvari ALI“, „beskrajno uživao“, „napisano lepim jezikom“, „drži pažnju od početka do kraja“, „autori uradili sjajan posao“ … (dopuni niz) najčešći su izrazi i fraze koje možete videti u tipično saradničkom tekstu. Kopiranje i/ili pisanje generičkih recenzija, tipa „nit luk jeo nit luk mirisao“ koje zvuče kao da ih je u najboljem slučaju pisao AI, a u najgorem neko u osnovnoj školi ko ne bi trebalo da ima pristup društvenim mrežama, gotovo je svakodnevna pojava. I da muka bude veća, dela o kojima se piše, u velikom broju slučajeva, nisu pročitana.
Frapirao me je tekst saradnice koja je jednog od najvećih živih pisaca trilera i akcionih romana nazvala putopiscem, a da to niko u IK čiji je saradnik nije ispravio (naprotiv, tekst su podelili na zvaničnoj stranici). Ne ostavljaju me ravnodušnom ni situacije kada u jednom delu teksta saradnik autorku hvali za odabir pisanja iz ugla njenog jedinog junaka (za pismene – iz prvog lica) jer nema za šta drugo šta li, a u nekom drugom tekstu hvali izdavača jer je “doneo Strip u Srbiju” dok je isti prisutan decenijama.
O video formatima (hahahahahahaha) nećemo.
Majmun radi što majmun vidi
No, ja ne mogu kriviti saradnike koji suštinski često traže eksternu validaciju hvaleći se svojom titulom, brojem primeraka koje su dobili na poklon u toku jednog meseca ili pristupom „insajderskim informacijama koje nisu za javnost ali JA ih znam“.
Zašto bi se iko potrudio da napravi kreativan sadržaj i napiše smislen tekst ako sa minimumom truda može da prođe? Zašto bi bilo ko napredovao od „knjiga me jako pogodila“ (u glavu, čime?) i već dve godine zastarelih „new post” storija, ako ne mora?
Ako sami izdavači ne skontaju da je saradništvo ekskluzivna privilegija (pa recimo imate jednog saradnika u više izdavačkih kuća), da je saradnik ogledalo njihovog odnosa prema vernoj publici (namesto situacije gde se tekst piše ćelavom latinicom), da providno hvaljenje nepročitanog sadržaja odmaže i da lažno predstavljanje dela „za svakoga“ nije adekvatan marketinški potez, situacija će postajati samo gora. Već sada se primećuje, u stripofilskoj zajednici, zatišje svakog kritičkog stava i naginjanje ka politici lažnog „razumevanja“ izdavača (čitaj: opravdavanja po svaku cenu). Svemu ovome zasigurno ne ide u prilog ni publika koja prati profile sa najvećim brojem darivanja kako bi dograbila koji besplatni primerak.
Cool je pisati sa sebe, legitimno je nemati iskustva, ili lutati u potrazi za svojim ličnim stilom, ali kada titula saradnika postane jedini razlog za izražavanje mišljenja na koje izdavači čak i ne obraćaju pažnju, jer „broj pratilaca nekog profila jedini je bitan“, kupci gube poverenje i u saradnika i u izdavača.
Naravno odgovor na bilo kakvu kritiku, na kakav god način iznešenu, je jednoglasan: „ti si ljubomorna jer nisi saradnik“. Nakon odbijena tri saradništva koja su mi ponuđena (a ne da sam ih tražila sama), mogu slobodno reći da ljubomorna nisam. Samo mi se ne dopada društvo.
A vi izuzeci, izuzmite se iz ovog teksta.
Recenzija 