Što se naslova tiče, oni bez greha…
Na jednoj strani ONI koji imaju dobronamerne želje a pozdrave šalju u vidu besnih poruka jer „nije objavljeno baš to“. Na drugoj, OVI „imaju svoju računicu“ – a cene rastu li rastu. Na OVOJ ravni primećuje se svaka greška, slovo, boja, oblik, format i tekstura. A na ONOJ „pa nek kupe na drugom mestu, čekaj, ne mogu, kod NAS su prava“. Špijuni su svuda, imaju ekskluzivne informacije, pa ih onda nemaju ali ne propuštaju da se hvale kako su „prvi znali“. DRUGI koji (ni)su znali gunđaju. Na prvoj liniji odbrane TI koji zadihani trče kod pulmologa jer čitaju u dahu dok se VI iznad trudite da NJIH ugojite poslasticama za prave sladokusce. Ali ipak najvažniji je video prelistavanja bar do nove drame i haosa. Tad sledi obavezna pauza da svako po neki hejt uputi ka ONOJ strani, valja se. I onda te pomalo bude sramota kad kažeš MI SMO SVI ljubitelji stripa jer ispada da smo onda svi i govna zar ne?
… nek bace prvi kamen.
Nije prvi put da me upozoravaju na toksičnost nekog prostora. Nakon višegodišnjeg druženja sa fantastičarima u književnosti, nešto što je započelo kao deklarisana borba protiv vetrenjača, dalo je i prve rezultate.Ako izuzmemo umove zaludnih ekstrema, podela na zle izdavače i malicioznu publiku, predstavlja napuštenu praksu. Sa ovim navedenim mogu reći da nisam stupila u stripofilsku zajednicu bez iskustva a ni naslepo.
Ohrabrujuća činjenica za mene bila je i da zajednica ljubitelja crtane reči ima bogatu istoriju. Prošlost u kojoj je grupa zaljubljenika (i zaluđenika) održala strip na ovim prostorima kroz teška vremena svojim idejama, kreativnošću, radom i novcem, ne sme se zanemariti. Sada neki od njih čine grupaciju koju nazivamo izdavačima. Pa šta je onda pošlo naopako?
Kad ja tamo…
Za početak, stripofilska zajednica ne postoji. Lažu vas. Ispod parole zajedništva stoje različiti profili ljudi koji kupuju i/ili čitaju stripove i onda vode čapraz-divan po različitim lokacijama na Internetu. Kao kad komšije preko ograde komentarišu ručak i decu nekih tamo koja su po jednima danas ovakva, a po drugima onakva. Bez cilja, ideja i, što je meni najtužnije, osnovne svrhe postojanja.
Nisam life coach, univerzumu hvala, ali kontam logiku da ako na jednom mestu imate skup misli bez prepoznavanja osnovne potrebe zašto su one uopšte i izrečene, dobijate neorganizovanu bulumentu. Zašto sam ja danas ovde i pišem da mi se neki strip dopao ili nije? Da li samo želim da izbacim frustracije koje veze nemaju sa tekstom u oblačićima? Da li mi je dosadno? Da li želim da se hvalim kolekcijom ili pak mnogo gotivim mimove? Ili mi je možda i samo možda nekim minimalnim delom sebe, stalo do devete umetnosti?
… a ono međutim.
Kada se definišu potrebe pojedinca (a sve su legitimne, da me ne shvatite pogrešno) glasovi u etru se mogu razlikovati i prepoznavati. Ko to piše samo zarad popularnosti, tek tako ili zato što voli da pljuje bez razloga. Eleminisanjem neutemeljenog belog šuma entuzijastima je lakše da razmatraju zajedničke ciljeve.
Ciljeve koji se ne mogu svoditi na ideje poput rušenja „gramzivih“ izdavača, zatvaranja štamparija kojima se „kvalitet“ papira gleda kao najveći greh protiv čovečanstva, izučavanja broja pratilaca na Youtube kanalu sa kojima se maše poput velikog životnog postignuća ili organizovanja Olimpijade u dužem čitalačkom stažu i većem znanju. Kome ovakvo što pomaže? Stripu, ne sigurno.
Ovčice u stavu mirno…
Kada se razdvoji žito od kukulja i definišu ciljevi mogu se postaviti određena pravila. Primera radi, način komunikacije. Volim kvalitetan hejt i beskrajno uživam u njemu, ali ga ostavljam za lični blog i inbox (da, evoluirala sam, ko bi reko). U komunikaciji između dve strane koje ne mogu jedne bez drugih, nema mesta pljuvanju. Želite neki naslov? Da uputite kritiku? Promenite sadržaj nekog posta na društvenim mrežama? Prozivanje, čak i ono argumentovano kod svakog organizma iznad misaonog nivoa prosečne amebe izaziva samo kontraefekat.
Sa korektnom komunikacijom koja nije nit teška nit nemoguća, mogu se postaviti osnovni temelji poverenja i saradnje. Nekome ću sigurno sad piškiti u pesak ali evo kako istinska saradnja sa izdavačima izgleda. I ne, nisu saradnici na društvenim mrežama, oni su u osnovi marketinške alatke. Istinska saradnja je kada niko ne zna da vi znate.
Zajedno razmatrate momenat, gde i kako objaviti bilo koju informaciju, bez da se izdvojite baš vi kao nosilac prebitnih beneficija. Saradnja je kada neki menadžer društvenih mreža ne mora da rizikuje svoj posao time što će vas zamoliti da kritiku objavite bez poziva na linč, i vama to bude okej. Kada vam pošalju nedoumice za prevod, ceo strip na „sveži par očiju“ i obrišete svaki fajl i komentar kada završite. Kada saznate da izdavaču ne cveta cveće, a ne spomenete to nikome. Kada se sa izdavačem posvađate izvan očiju javnosti i ne dobijete strip na poklon za svoju diskreciju. To je istinska saradnja.
… spremne da ih ošišamo.
Do napretka i obostranog zadovoljstva ne može se doći bez shvatanja da smo svi mi u istom buretu. A ovo podrazumeva i da izdavači siđu sa svojih visokih nadmeno uzjahanih konja i prestanu da na kupce stripova gledaju po „ja car, ti govno“ principu. Jer tako je, ne možemo kupiti na srpskom jeziku nigde osim kod vas. Ali znate, engleski se uči od prvog razreda osnovne škole. Za korektan elektronski čitač, po današnjim cenama stripova u papirnom obliku dovoljno je propustiti kupovinu istih dva meseca. Poklon primercima možete potkupljivati samo donekle. Ali važno je da smo se kladili na mange. Danas. Na klince koji imaju raspon pažnje ispod nivoa zlatne ribice u penziji i strpljenja tačno koliko traje skrol do sledećeg tankobona na ekranu.
Za sebe mogu komotno reći da sam član nepostojeće zajednice ljubitelje stripa jer ovo što se danas tako naziva samo je jeftinije od odlaska terapeutu i lakše od udaranja u boksersku vreću.
Biti deo zajednice je pravo, privilegija i odgovornost, a to se uči i nije nemoguće. Pojedini organizatori festivala, comicgrameri (molim vas smislite bolju reč), autori video sadržaja i podkasta, pokazuju da svetlo na kraju tunela blinka sporo ali postojano.
I dok uveliko kruže priče o smanjenom tiražu i promenama štamparije za establirane serijale na koje smo „toliko ponosni“, izdavači i dalje rade po svom. Prikupljaju saradnike po broju pratilaca, obećavaju svašta što ne ispunjavaju (neki i po više puta), pozivaju se na svakakva udruženja, desetine hiljada čitalaca, mrtva slova na papiru o „međusobnoj kontroli kvaliteta“, „zaboravljaju“ obaveštenja i tako u nedogled. Sa druge strane i „ljubitelji stripa“ tradicionalno rade sve na sopstvenu štetu.
Jer dokle god postoji kolekcionarstvo, strip je živ!
Živeo strip!
Recenzija 