Neki od najboljih autora fantastike su zle žene.
U duši.
Nekada davno iza mnogo brda i gora, visokih planina, reka i mora živele su priče, prenošene s kolena na koleno. Zatim su došle bajke. Neke bazirane na folkloru i mitologiji nikako nisu bile za decu, neke druge su imale poruke da je dvojčicama potreban princ dok moderne danas najčešće naginju ka konceptu „dovoljan je samo brz konj“. Mnogo autora kasnije, žanr fantastične književnosti se ustoličio u ideji da postoji zlo sa jedne i dobro sa druge strane. I možda se sa mnom nećete složiti, ali Tolkin je ozbiljno zamutio bistru vodu jasnoće sa izmučenim Golumom i Boromirom, stvorivši prve poznatije likove koje i volimo i mrzimo u isto vreme. Ali čak i u eri sivo-moralnih (i realnijih) karaktera čitaoci fantastike su mogli da se oslone na udobni teren zadovoljavajućeg (ako ne i srećnog kraja).
Pisci su manje ili više uspešno manipulisali čitaocima dovodeći nas u situacije gde strahujemo, besnimo ili plačemo nad sudbinom raznih likova ali barem smo ih ostavljali ispunjene svrhe sa sklapanjem poslednje stranice. Sve do Martina (da bilo ih je još manje poznatih, znam). Martin je ona najgora vrsta zle žene koja je u stanju da osmisli i sprovede naizrecive pakosti i izvuče se bez posledica. Navukao je čitaoce na premisu poznatog terena fantastike koja ima ispunjavajuć (ako već ne i bajkovit kraj), napisao potpuno smislenu postavku scene i odrubio Nedu Starku glavu. I što je najneverovatnije od svega, taj događaj je imao apsolutnog smisla za priču i dalji tok naracije.
Svet fantastične književnosti je eksplodirao. Svi su želeli da šokiraju, da osmisle najgadnijeg a ispod površine moralno ispravnog lika, da kroz što više blata, krvi i creva provuku svoje čitaoce. A što je najvažnije od svega — dokažu da svi klišei koje znamo i volimo ne vrede pišljiva boba. I pre nego što je Marlon Džejms odlučio da su svi čitaoci govna i otišao u sasvim nebuloznu krajnost u odnosu na ružičaste priče s početka ovog teksta, neko je Džou Aberkrombiju rekao da ume da piše.
Romani Prvog zakona (njih devet – prava sitnica) najpre se bave ratom za položaj i bogatstvo, a zatim takmičenjem koji lik će biti najveće zlo od svih zala. Logan Devtoprsti je umorni ratnik u stilu Konana i luta divljinom sa svojom družinom u potrazi za sledećim neprijateljem kojeg će mu sudbina namestiti na put. Glokta, neumorni unakaženi mučitelj, bori se sa bolom starih povreda tako što kreativno zadaje bol drugima i tokom tog krvavog procesa dobija njemu potrebne informacije. Plemić beskmičenjak, ćelavi mag, neka cica koja ima sise ali se ponaša kao muškarac i razni drugi likovi šetkaju po stranama, ulaze i izlaze jedni drugima iz života dok Aberkrombi plete priču o sudbini jedne zemlje suočene sa napadačima i spolja i izunutra.
Ono gde Aberkrombiju u potpunosti odajem priznanje to su kvalitetan dijalog i britak sarkastični humor. Razgovori likova, zasnovani na situacijama u kojima se nalaze, njihovim stavovima prema životu i jeziku koji koriste, stvarno su sjajni i prirodno im leže. Da je konverzacija između likova jedini parametar za kvalitet knjige, Aberkrombi bi bio apsolutna preporuka.
Nažalost, serijal nije u vinklu u mnogim drugim važnim kategorijama, uključujući zaplet, strukturu i svrhu priče. Aberkrombi preteruje u svojim pokušajima da potkopa generalno ustaljene trope fantastike i čini to nimalo suptilno a ni nepredvidljivo.
Zamislite Gospodara prstenova u kojem, nakon što su hodali stotinama stranica, nakon svih nedaća i patnji Hobiti na kraju umiru, a Gandalf postane novi Sauron umesto Saurona. Sad imate neku ideju šta da očekujete ako se spustite u Aberkrombijevu književnu kanalizaciju prilično jednodimenzionalnih likova. Postoji moralno upitan lik koji želi nešto, to što želi pokušava da dobije na razne još moralno upitnije načine i sreće još takvih kao što je on. Njihove sudbine se prepletu i na kraju niko ne dobije ništa jer postoji moćnija mnogo prepredenija i zlobnija sila koja svima mrsi konce. Koliko je passe čitati toksično ispravne dobrice toliko je i naporno čitati njihove zle suprotnosti koje nemaju opravdanja za svoje ponašanje nego su – eto takvi.
Budite spremni i da svedočite jednoj borbi za jedno brdo ni manje ni više nego šest stotina i pedeset stranica. Oni jurišaju. Malo jedni. Malo drugi. Šest stotina i pedeset stranica. I ništa. To je to. Ili da čitate stranu za stranom u nadi da će kvest grupe likova imati smisla i dovesti do nekog pomaka u priči, i onda opet ništa. Džabe ste čitali, sve je ostalo isto. Aberkrombi malo-malo napada čitaoca sa „jel da da sam te sredio i da ovo nisi očekivao?!!!“ momentima koji ni najmanje ne utiču na zaplet, najčešće su potpuno besmisleni i ostavljaju gorak ukus puke manipulacije autora. I tako devet knjiga, jedna te ista priča, bez poente, bez kraja, u krug.
Rušenje stereotipa pisanjem dijametralno suprotne teze ne čini serial ništa boljim od manipulativnog pripovedanja koje ne ispunjava moderne standarde epske fantazije, uprkos kvalitetu dijaloga i kratkim trenucima jedinstvene mašte. Ako Aberkrombi uvede prirodni napredak scena i zapleta, postoji nada da će možda imati nešto smislenije da doda žanru od nihilizma zarad jada i čemera. Inače, samim svojim trudom da bude antikliše, on klišeu priznaje njegovu vrednost.
Prvi zakon u Laguni. Bez zamerke na prevod.
Oštrica 4/5
Vešala 3/5
Poslednji argument kraljeva 3/5
Osveta 3/5
Junaci 0/5
Krvava zemlja 1/5
Malo mržnje 2/5
Iz čista mira 3/5
Mudrost gomile 0/5
Recenzija 
Svijet nije ružičast i epska fantastika koju piše Abercrombie je bliža realnosti nego npr Tolkien ili Jordan. Svijet je češće grim-dark nego što je u duginim bojama. Dobro ne pobjeđuje zlo baš uvijek, a i kad loši momci dobiju deblji kraj batine, dobri momci su papreno platili pobjedu.
Prva trilogija mi je fenomenalna. Druga baš i ne, više mi liči na dobru kopiju prve. Malo recikliranja sa novim likovima.
Ovi romani između – kako koji. Red Country mi se uopšte nije dopao dok su mi Heroes za razliku od tebe jedan od omiljenih romana ikad pročitanih.
Možda zato što sam lično prošao sav besmisao nekoliko ratova da bih mogao razumjeti da istina zaista jeste takva kakvom je opisuje Joe u ovoj knjizi. Koliko miliona života je u prošlom vijeku izgubljeno zbog sujete, ponosa, gordosti… Koliko brda, mostova, tvrđava, gradova je osvajano samo da bi se uskoro opet izgubilo? „Jer su se carevi igrali rata?“ I na kraju pojeo vuk magarca.
I nemoj pogrešno da shvatiš ovo moje razglabanje, ne pada mi na pamet da pokušam da te ubijedim da ti nisi u pravu a ja jesam. Zato i postoje toliki žanrovi čak i u sklopu same epske fantastike. Ne bi bilo dobro da nam se svima isto sviđa.
Ipak dati knjizi ocjeni nula znači da je ista praktično jedino dobra za potpalu vatre.
Sviđa mi seSviđa mi se