Žoze Saramago „Smrt i njeni hirovi“

Pravopisu muko stara, puna mi je tebe glava.
Sva pravila i šeme gore su od teoreme.
I transkripciju i navodnike i zareze i tačke…
Sreća njihova, pa ne uče mačke.

Ovi stihovi pored toga što jasno pokazuju da je pametno što karijeru nisam tražila među pesnicima, ne objašnjavaju dovoljno moju mržnju prema znakovima interpukcije i pravilima pisanja generalno. Kontam upotrebnu vrednost i značaj pravopisa samo on je, za mene, jedna stvar više o kojoj moram voditi računa na beskrajno dugačkom spisku. No, pre nego što me spisateljski puritanci razapnu, da li ste čuli za Saramaga?

Saramago je dobitnik Nobelove nagrade za književnost koji je pravopisu rekao kako može slatko da ga poljubi u dupe. Haotična sintaksa, odsustvo tačaka, potpuni nedostatak zagrada, opsesivno eliminisanje pasusa, nasumična upotreba zareza i, najneoprostiviji greh od svega – ukidanje velikog slova kad god mu se ćefne, većinu ljubitelja pisane reči stavlja u fras, a meni daje savršen izgovor da zbrljavim svaki sledeći tekst koji napišem. Nobel na stranu.

Sve ovo nabrojano, može zvučati teško i naporno (barem ako niste čitali internet postove devedesetih poput “djurdjevak kaze da zurimo kutji mwah”) ali kad sasečemo sve formalnosti Saramagovi smeli potezi sakaćenja pravopisa nisu ni do kolena njegovim idejama i prozi.

Prvog dana Nove godine, u neimenovanoj zemlji, Smrt odlazi na odmor. Nakon inicijalnog slavlja implikacije večnog života postaju očigledne, a blagoslov počinje da liči na prokletstvo. Ljudi i dalje stare i propadaju, samo nikako da otegnu papke. Crkvene vlasti brinu da je konačno vaskrsenje obesmišljeno, pa je stoga i njihova doktrina; pogrebnici ostaju bez posla; bolnice i domovi za stare postaju preplavljeni; a industrija životnog osiguranja mora nadoknaditi gubitak svrhe postojanja. Pošto je smrt operativna u inostranstvu mafija nalazi nove poslovne prilike jer ljudi će, čak i sa nečim tako strašnim kao što je prestanak umiranja, pronaći način da zarade na bilo čemu. Suočen sa pretnjom narodnog revolta protiv ustavne monarhije, premijer upozorava kralja: „Ako ponovo ne počnemo da umiremo, nemamo budućnost”.

Iako “Smrt i njeni hirovi” (sjajan prevod naslova btw.) nije komedija sama po sebi, lično smatram urnebesnim kojom je brzinom sposobnost neumiranja postala birokratska i administrativna noćna mora. No, to je samo na površini. Negde između Saramagovih rečenica krije se dublje pitanje. Ako ne možemo uspostaviti večni život na Zemlji zašto ga onda toliko želimo “negde tamo”? Za Saramaga dilema nije samo to da li su ljudi po prirodi ubice utopije (a znamo da jesmo) već zašto je život bez umiranja nepodnošljiv? Da li mi ako razmišljamo o umiranju zapravo mislimo o životu?

Dakle, „Smrt i njeni hirovi“ zvuči kao užasan apsurd: kada čovečanstvo dobije ono što zaista želi, to mu se ipak ne dopada i želi ustaljeni poredak nazad. I Saramago uslišava narodu želju.

Smrt shvata svoj epohalni zajeb i odlučuje da se vrati na posao. Potpuno fer, šalje pisma u kojima obaveštava primaoce da će uskoro okončati njihovo bistvovanje na Zemlji. Međutim, čak i Smrt ima problema sa kuririma ovih dana, jedno pismo joj se uporno vraća kao nedostavljeno.

Možda se ova priča može nazvati istraživanjem prirode same smrti. Koncept nimalo nov ali u Saramagovom slučaju inventivan, maštovit, i svakako ne posmatrački jer Smrt kao protagonista je fascinantna i stvara golicljivi osećaj straha čitaocu. Autor je zagonetan, poetičan, pronicljiv, maštovit, uznemirujući, pažljiv, a ponekad i sam sebi kontradiktoran, iako sa Saramagom, ko zna? Možda sa delimičnom sigurnošću možemo reći da u njegovom svetu život nema definitivno značenje, ali to ne znači da mu sami ne možemo dati neko, sa ili bez pravopisa.

Saramago u Laguni, bez zamerke na prevod. Preporuka.