Dejno, Subić „Zagonetač“

Razumemo se – naši smo

Ništa ne ukida nacionalizam kao neko „naš“. Popularni sportisti poput Đokovića se vremenom odmetnu od termina „naš“ jer ga svojataju i milioni ljubitelja i oni gde (ne)plaća porez. Rasprava da li je burek sa sirom ili s mesom najbrže se zaboravlja kada odrednicu „naš“ stavite pored nečega što voli zajednica manjeg obima. Recimo strip.

Kerac, Šejić, Kordej, Gera, Janjetov… poznata su imena čak i meni siromašnog znanja o devetoj umetnosti. Oni su „naši“. Iz zemalja koje ulažu malo ili nimalo u razvoj crtane reči, uspeli su da odu „tamo“ gde sve počinje. I konačno više nije važno da li je hleb, kruh, pornić ili bludoslikopis, svi želimo njihovih ruku delo.

Nakon skoro pola godine od kako je procurela prva vest da će „Čarobna knjiga“ objaviti prikvel poslednjeg filma o šišmišu, kojeg je pisao Pol Dejno a crtao (i bojio!) Zrenjaninac Stevan Subić – „Zagonetač“ je konačno našao svoje mesto i na mojoj „svetsko, a naše“ polici.

Edvard Nešton je briljantan, ali neuspešan i krotak računovođa koji otkriva da firma u kojoj je zaposlen pere novac za mafiju i oseća se suviše malim da bilo šta uradi po tom pitanju. Da stvar bude gora Edvard živi u Gotamu. Gradu u kojem nejednakost položaja jednima garantuje prljavštinu i pacove, a drugima bogatstvo i bahaćenje. Pažnju mu privlači maskirani osvetnik koji predstavlja pozitivnu promenu za sve nepravde koje Edvard vidi u svom svakodnevnom životu. Ali divljenje se pretvara u opsesiju.

Ništa ne pokreće zaplet kao dobar zlikovac. Čitalačka publika svih žanrova je odavno otkačila jednodimenzionalna otelotvorenja čistog zla. Sada zahteva kompleksnog lika, punog kontradiktornosti, želja i potreba, što pisanje dobrog antagoniste i razloga zašto je takav kakav je, čini prokleto teškim. Suviše pozitivnih strana i čitaoci će lako opravdati njegova zlodela ma kako ogavna bila. Sa druge strane tretiranje negativca previše nepopravljivim i većina će odustati pre kraja priče. Međutim ni to nije dovoljno. Određena doza smislene poruke je imperativ.

Odgovor na zagonetku ili ipak ne

„Zagonetač“ u početku obećava, sa zanimljivom, pomalo sporom ali prizemnom pričom. Ideja modernog otuđenja, usamljenosti, nedostatka razumevanja, bespomoćnosti i frustracije zbog uočenog sloma društva najavljuje dobru poruku o tome kako čovek može ili ne može to i prevazići. Ali za razliku od ideje koju je maestralno sproveo Mur u „Strašnom vicu“ gde običnog čoveka od ludila deli samo jedan loš dan, za Edvarda taj dan nikad ne dolazi, a čitaocima je servirana banalna melodrama u vidu dnevnika.

Zbog niza loših dana, za razliku od nas običnih smrtnika koji uspevamo da se izborimo sa istima, Edvard, nesrećni introvert sa predvidljivom ali smislenom prošlošću u sirotištu, odlučuje da pukne. Kao da se Dejno odjednom setio da je proveo znatan broj stranica objašnjavajući nam da njegovog protagonistu moramo sažaljevati te je zaboravio da on, na kraju, ipak treba postati Zagonetač. Kako, saznajemo čitajući stranice i stranice do vrha ispunjene maničnim beleškama i razmišljanjima o prirodi Edvardovog mesta u svetu. (Za retuš dajte čoveku nagradu pod hitno!).

Ako je strip za nešto „zgodan“, to je za osnovnu filozofiju pripovedanja – „pokaži ne pričaj“. Scenarista je imao šest svezaka da ispriča priču „od žrtve do zlikovca“, a pretposlednje „poglavlje“ je potrošio na, u suštini, jedan monolog, maskiran impresivnim nivoom fonta i formatiranja teksta? Razočaravajuće.

Postoji jedna stranica koju smatram krajnje fascinantnom: a to je isečak iz novina u kojem se govori o Betmenu i njegovim monopolom na nasilje koje rađa konkurenciju, što bi bilo zaista zanimljivo videti u formi stripa, ali ništa.

„Jer šta se rađa u odsustvu monopola? Konkurencija. Betmen je rani konkurent na Gotamovom tržištu legitimnog nasilja. Ali ovo je otvoreno tržište, a cena učešća je veoma niska.“

U ovom prolasku kroz Zagonetačevu prošlost ima vrlo malo suštine i nimalo zagonetki pa mi se nameće pitanje zašto je ovoj priči bilo potrebno toliko stranica. Zapravo, da tekst ne postoji „Zagonetač“ bi bio istinsko i neponovljivo remek delo.

Subić neverovatno ilustruje mračne uglove Neštonovog uma kako bi pokazao uznemirujući život koji vodi i primorava nas da se suočimo sa njim, stalno pronalazeći inventivne načine da prikaže tamu, i unutra i spolja. Dinamični paneli, jednostavnost boja, linije, senke… sve je na mestu, savršeno. Samo zbog crteža i kolorita ovaj strip vredi imati u kolekciji, nebitno da li ste ljubitelj Betmena ili stripova generalno. I to ne kažem samo zato što je Subić „naš“.

3/5 ukupno, za samo crtež desetka. „Zagonetač“ u Čarobnoj knjizi, bez zamerki na prevod, i opet ću ponoviti, retuširanje one tone „rukom“ pisanog teksta mora da je bio pakao.