„A mind needs books like a sword needs a whetstone“. – Tirion Lanister
Erikson je genije. I kao većina genija zna biti bezobziran, sadističan i težak. Sa druge strane neverovatno maštovit i izuzetno nagrađujuć pisac ukoliko mu pružite poverenje. Ne šansu, jer ako ne spadate u taj procenat čitalaca kome se Malazan svideo „na prvu“ odustaćete. Eriksonu treba verovati i oprostiti emotivni ringišpil kroz koji vas vodi. A to baš i nije lako.
Sa prve dve knjige pisac ne pokazuje ni trunku obzira prema onome ko okreće stranice. Ima priču koju želi da ispriča i nema poštovanje prema narativnom toku. Čitalac je posmatrač, smešten među superkul ekipu i treba da pohvata konce. Svet i magijski sistem kakav se do sada nigde nije mogao videti. Ceo narod pa i civilizacija kao protagonista priče. Likovi kojih ima na mnogo a pamte se samo po profesiji i njihove motivacije koje osim samog opstanka nisu očigledne… Frustracija čitaoca koji voli tradicionalnu gradnju sveta, karaktera i tema neće izostati. ALI, ako niste lenj čitalac i ako možete verovati da sve ima urođenu logiku, da smisao postoji… Da se Eriksonu ne dešava da se u izazovnoj prirodi priče upetlja u sopstvenu kreaciju i načini propust. Da nudi inkluzivan i obiman svet i vremenski period koji se meri hiljadama godina. Desetine rasa sa svim svojim karakteristikama, slojevit panteon, kompleksan magijski sistem, bitke, zavere, misterije, filozofiju i humor… Malaška knjiga palih vam može postati najomiljenije delo fantastike.
Jedno mišljenje na „Stiven Erikson „Malaška knjiga palih““