Potpuno je normalno biti fasciniran serijskim ubicama jel tako? JEL TAKO?!?
Pre trideset godina, Kada jaganjci utihnu je postigao nešto što su uspela samo dva filma pre njega – osvojio je Oskare u najvažnijih pet kategorija te manifestacije (adaptirani scenario, režija, glumac, glumica i film). Imam podeljena osećanja po ovom pitanju jer je uspeh filma doveo do masovne kupovine izvornog materijala Tomasa Harisa, i time je ozbiljno ugrozio mantru kako je „knjiga uvek bolja od filma“, no to nije tema ovog teksta. Jaganjci ne samo da su osvojili sve glavne nagrade već su dominirali celom večeri dodele i još važnije, samim televizijskim prenosom. Svi su pričali o Hanibalu Lektoru inspirisanom nimalo manje jezivim serijskim ubicama u stvarnom svetu.
Bez želje da umanjim razliku između slavljenja izmišljenih i stvarnih ubica, uticaj filma jasno demonstrira početak opsesije koja se danas razvila do tačke u kojoj je serijski ubica postao dominantno prisustvo u našoj popularnoj kulturi. Figura koja izaziva ne samo strah i gađenje, kako većina očekuje, već i mešavinu fascinacije i zavisti.
Ali još jedan razlog zašto su serijske ubice kao što su Bandi, Dahmer, Berkovic i Menson (ne pevač!) izazvale interesovanje jeste okvir u kojem su predstavljeni javnosti. Nisi mogao da ih zaobiđeš. Ako je publika bila sklona da se oseća krivom zbog svog interesovanja, masovni mediji su je uveravali da je opčinjenost serijskim ubicama prihvatljiva jer su u procesu konzumiranja te krvave pop kulture učili o psihologiji i postupku sprovođenja zakona, a istovremeno su učestvovali i u hapšenjenju i osuđivanju ovih zločinaca. Dakle nismo mi zaluđeni već se edukujemo za ne daj Bože.
Uprkos tome, teško je objasniti neke od ekstremnijih primera ljudske morbidne radoznalosti, kao što je „murderabilia“ (ili sačuvaj me i sakloni hibristofilije, za koju izguglajte šta je ako vas nije strah), koja se odnosi na onlajn prodaju umetničkih dela, pisama i niza drugih predmeta zatvorenih serijskih ubica. Na internetu možete pronaći i kupiti jednu od mnogih slika Diznijevih likova koje je proizveo Džon Vejn Gejsi (ubio 40 ljudi) dok je čekao pogubljenje u Ilinoisu, ciglu iz stambene zgrade Džefrija Damera (17 žrtava) u kojoj je ubio i kanibalizovao mladiće pa čak i pramen kose Čarlsa Mensona. Iako je prodaja murderabilija najbizarniji i meni neobjašnjivi primer, predmeti dostupni na veb stranicama razlikuju se po stepenu, ali ne i po vrsti znatiželje od stalnog toka filmova, knjiga, časopisa, televizijskih emisija, kalendara, igračaka, majica i mnoštva drugih stvari koje su figuri serijskog ubice dale neuporediv stepen vidljivosti i slave u savremenoj javnoj sferi. Strip sa ubistvima ko na traci je bio samo pitanje vremena.
Iz malog grada Bakarua u Oregonu proizašlo je 16 najgorih serijskih ubica na svetu. Sve gori od gorih. Plavuša je imala jedinstvenu reakciju na neumesna dobacivanja i potpuno logično zaključila da ako nekome zašiješ usta taj neće imati šta da kaže. Spaljivač knjiga nije voleo da čita pa je spaljivao biblioteke u toku radnog vremena, sa sve posetiocima u paketu. I naravno, Noktožder, koji… pa, sadržano mu je u imenu šta radi. Šta je to u ovom gradu koji rađa toliko čudovišta? Kada vojnog obaveštajca Nikolasa Finča pozove prijatelj koji tvrdi da je otkrio šta povezuje sve Koljače iz Bakarua, on stiže taman na vreme za još veći, ubistveni, haos.
Iako pod jakim uticajem poznatih zločinaca — i stvarnih i izmišljenih, od Dejvida Berkovica do Hanibala Lektora— pisac Džošua Vilijamson pristupa narativu o serijskom ubici iz sasvim drugačijeg ugla. Umesto da ponudi još jednu priču o jurnjavi mačke i miša, on istražuje posledice koje takvo zlo ima po zajednicu koja okružuje ove zločine. Umetnik Majk Henderson kreira uverljive sumorne prikaze oblačnog Oregona. Ipak, ovakav strip ne uzimate u ruke zbog pejzaža. Pogledi na krv, creva i do krvi pojedene nokte samo su zadirkivanje u odnosu na bolesnije stvari koje možete videti kako serijal odmiče.
A odmiče, na žalost, brzinom puža. Kreće se od pitanja do pitanja, od misterije do misterije, bez odgovora, predugo. Pomalo trapavo i s neubedljivim likovima koji nemaju mnogo vremena, a ni prostora da se pokažu, jer ih ima previše i bolno su tipizirani.
Najveće razočaranje je sam Noktožder koji čak i uz užasavajuće crteže nije zanimljiv ili zastrašujuć, pa čak ni glavni karakter sopstvene priče. Strip je bez fokusa i istinskog horora. Jbg Noktožder je fantastična ideja koja se proteže na tri toma od kojih su dva suvišna. Ipak, ideja je ono što ovom strip serijalu daje visoku vrednost. Sama premisa otkud šesnest serijskih ubica u jednom gradu i izvitoperena parodija opsednutosti zločinom će svakoga navesti da pročita serijal od korica do korica.
Na osnovu nekoliko studija u Americi oni koji su fascinirani serijskim ubicama ili vole da konzumiraju sadržaj vezan za tu tematiku, imaju veći nivo inteligencije od proseka. Nisam sigurna da će vam Noktožder podići IQ ali ubićete (he he) koji sat istraživajući koncept koji će uspešno zadovoljiti potrebu za rešavanjem zagonetki i misterija i najzahtevnijim čitaocima. I tu ne vidim ama baš ništa loše. Jel tako?
Noktožder u Čarobnoj knjizi. Odličan prevod Gorana Skrobonje.
Recenzija 