Dejvid Gemel „Riganti“

Istorija je učiteljica života malo sutra sudeći po neprekidnom krugu ponavljajućih grešaka koje čovečanstvo zdušno pravi. Ali istorija čak i ako niste kustos u muzeju ili arheolog, može biti korisna. Mnoge umetnike, filmske stvaraoce, a posebno pisce, inspiriše prošlost čak i tokom stvaranja svetova u dalekoj budućnosti.

Autori istražuju političke ili društvene teme pojedinog istorijskog okruženja jer im se dopadaju, ali, oslobođeni svake obaveze pridržavanja događaja iz „stvarne“ istorije, puštaju mašti da slobodno divlja i izazvaju još više kulturološkog i sociološkog haosa. Ipak, iako je istorijska fikcija privukla mnoge svetski priznate pisce, ona se često odbacuje kao žanrovska i povezuje sa (tipično ženskim) klišeima – steznicima, korsetima, krinolinom, dupletima, karnerima, podsuknjama i naborima. Što ne može biti dalje od istine.

Barouz u „Marsovskoj princezi“ svog junaka upoznaje sa divljim zelenim Marsovcima nastalim pod uticajem Indijanaca i „varvara“ kakve su poznavali stari Grci i Rimljani. Gaj Gavriel Kej je napravio veoma respektabilnu karijeru od romana baziranih na raznim istorijskim događjima. „Lavovi El Rasana“ su inspisrisani Španskom rekonkistom; „Pesmu za Arbon“ odlikuju Srednjevekovna Francuska, trubadurska kultura i krstaški rat protiv Katara, a moj omiljeni, „Sarantinski mozaik“ predstavlja Viziantiju u vreme Justinijana i Nikejsku pobunu.

Najpoznatiji primer istorijske fikcije je svakako Martinova „Pesma leda i vatre“. Vesteros je zasnovan ne baš labavo na Engleskoj u vreme Ratova ruža. Porodice Stark i Lanister uredno zamenjuju Jorkove i Lankastere iz stvarnog sveta, Valirija je slična Rimskom carstvu (zajedno sa opadanjem uticaja i propašću), a Targarijensko osvajanje paralelno je sa normanskim u Britaniji na više od jednog nivoa. I ne zaboravimo zmajeve, postojali su, sigurno, negde.

Dejvid Gemel je ostavio trag u fantastici prvenstveno tradicionalnim srednjovekovnim avanturističkim romanima kao što je „Drenajski ciklus“, ali se upustio u istorijske vode sa svoja četiri romana o Rigantima, stvorivši veličanstvenu priču o veri, iskupljenju, prijateljstvu i moralu. Pride sa dosta tuča i borbi tako da su ulozi još veći i drama uzbudljivija.

Četiri romana o Rigantima fokusirani su na pleme koje je očigledno zasnovano na Keltima u Britaniji, otprilike u vreme kada su Rimljani osvajali Galiju. Rim, odnosno kako ga Gemel naziva – „Kamen“, predstavlja brutalnog osvajača koji bogatstvo gradi na ratnom plenu i ropstvu, ne štedeći nikoga oko sebe. Prve dve knjige govore o Rigantskim herojima koji ujedinjuju svoj narod u borbi za opstanak i pravdu. Treća i četvrta knjiga, smeštene su stotinama godina nakon dešavanja u prve dve. Rigantima vladaju nordijski osvajači koji ugnjetavajući ih, negiraju njihovu istoriju i nameću im svoju religiju. Dakle, još jednom Riganti moraju da žrtvuju sve kako bi spasili svoj narod, pa čak i svoje osvajače, od masakra i zverstava.

Magija, zasnovana na keltskim legendama, iako snažna, ne preuzima prvenstvo dobroj priči. Za razliku od standardnih čarolija, koje zavise od dobrog mahanja štapićem ili sposobnošću razgovetnog, a veoma brzog čantranja, magija Riganta je nadasve lična. Proizilazi iz dubine i snage karaktera i obogaćuje ljudsku priču umesto da odvlači pažnju od nje.

Na širokom platnu magije, rata i intimno prikazanih kultura koje su izvučene iz prepoznatljive istorije, vidimo događaje koji potresaju kako Gemelov svet tako i nas čitaoce. Romani o Rigantima su herojska fantastika bogata borbenim podvizima, ali definitivno nisu samo nasumične Konanove kopije. Oni su slojevit i beskonačno efektivan prikaz kultura u ratu, naseljen nezaboravnim i uverljivim likovima koji proživljavaju ideje o kojima svi moramo da razmišljamo, ali nikada ne možemo u potpunosti da ih razrešimo. Priče su mračne i nasilne i dovoljno sumorne da se kvalifikuju kao oštre, jer plemenitost ima suštinskog smisla samo u okrutnom svetu.

Gemel je uspeo nešto što se retko sreće. Stvorio je likove plemenitosti i časti, i to je učinio tako dobro da umesto da izgledaju veći od života, nikada ne gube svoju ljudskost. Čvrst temelj Gemelovih romana su odnosi među likovima , naročito onih u porodici, poput onih koje imamo i mi sami.

Po meni, istinska Gemelova snaga leži u stilu pripovedanja jer je u pitanju jedini pisac fantastike koji odmah na početku kaže „završiće se ovako“, a usput toliko uljuljka u sigurnost da neće i onda završi sa jednim: „rekao sam ti“, sa razornim efektima po emocije i um čitaoca. Gemelov emotivni ringišpil sa naizmeničnim usponima i padovima likova, poukama koje predstavljaju, moralnim stanovištima za koje se zalažu, ljubavlju, prijateljstvu, smehu, strahu i tuzi je neizbežan, a istovremeno otrežnjujuć i topao. Svetu je potrebno još pisaca kao što je Gemel.  

I šta kažete? Korseti i karneri. Nije nego.  

„Riganti“ u Čarobnoj knjizi sa sjajnim prevodom Marka Vojnovića.