Stiven King „Buđenje“

„Znaš onu fioku?“ Mama, koju fioku? „Onu gde su dokumenta i papiri za kuću.“ Aham. „E pa tu su pare za sahranu.“ Šta?! „Povorka, crna kola, živiš pored groblja ne znaš šta je sahrana.“ Znam šta je sahrana nego koga si ubila i gde je leš?! „Za moju sahranu. Skočile cene neću da te uhvati nespremnu.“ Da zanemarim to što proveravaš cene sahrana i ostale putne troškove na onaj svet, jel imaš nešto da mi kažeš? Bolesna? Nemaš ni pedeset! „Ništa mi ne fali, daleko bilo nego da ti objasnim šta i kako. Naime da me okrenete ka glavnoj džadi da vidim ko prolazi. Ne ko moju nanu što su obrnuli naopako i gleda u sivi mermer. Kad nisam bila snajper baba za života mogu kad umrem. Neću da mi se kuka na sahrani, nego neka dobra muzika i da bude veselo. Ništa crno nego crveno na radost, idem kod Bogija na onaj svet.“ Kod koga? „Kod Boga šta se praviš mutava. Ako nema dovoljno para onda kremacija i u reku.“ To je zakonom zabranjeno, ne možemo rasipati pepeo gde nam se ćefne. „Ma snaćićeš se ti, možeš u neku kesu da me staviš ko će znati šta sipaš u Dunav.“ Aha, a datum? „Kakav datum?“ Pa kad si sve već tako dobro isplanirala čisto da znam i datum. Nemoj kiša da pada pokvariće mi frizuru…

Ovo je istinita priča. Priča koja možda pokazuje da mi je familija blesava ali svakako dokazuje kako u životu ima mnogo neizvesnosti. Ipak neoboriva činjenica jeste – svi umiremo. Uprkos ovom neizbežnom iskustvu koje će se na kraju dogoditi svima na planeti, skloni smo da ovu sigurnost u potpunosti zanemarujemo. To je bolna tema, smrt. Prevrtljiva, nepravedna senka koja se postavlja duboko u zaleđe našeg uma; i kada se stavi u prvi plan, pokreće iscrpljujuće emocije i forsira akcije sa kojima većina nas nije spremna da se nosi. Naši poslovi nisu u završeni; mogućnosti za sahranjivanje su ograničene (i na milost i nemilost potomaka); i prisiljeni smo da donosimo konačne odluke dok prolazimo plejadu emocija. Iznad svih – strah.

Na povratku sam se setio stare priče – verovatno ste je čuli – o najboljem načinu da skuvate žabu. Stavite je u hladnu vodu i polako povećavate temperaturu. Žaba je previše glupa da iskoči iz lonca, dok god to budete radili postepeno. Ne znam da li je istinita ili nije, ali je sjajna metafora za starenje… bio sam samo još jedna žaba u loncu. Dobra vest bila je da je temperatura još bila na srednjem nivou, a loša da se proces zagrevanja neće zaustaviti. Tri životna doba muškarca su uistinu mladost, zrelo doba i kako sam pobogu tako brzo ostario?

Ako je autor romana Stiven King, predpostavljamo plašenje. Bilo da se radi o jezivim klovnovima koji dozivaju iz kanalizacije ili o zombi mačkama, čitaoci očekuju da će u romanu biti trenutak u kojem će knjigu staviti na stranu dok sunce ne zablista i ptice ne zapevaju. Obično na samom početku. U Buđenju, međutim, situacija je potpuno drugačija.

Bez Kingovog imena na naslovnici, dvostruko većeg od naslova, većina čitalaca bi Buđenje bacila kroz prozor, jer jeza i strah dolaze tek u poslednjim poglavljima. U isto vreme brend Kralja horora koliko god šteti romanu zbog tradicionalnih očekivanja, omogućava i njegovo postojanje. Jer to je ipak King, teško će ga bilo koji izdavač odbiti.

Teme su grandiozne. Presek religije i nauke, krize vere i ljudske želje za spasenjem i iskupljenjem po svaku cenu. Buđenje je roman o zavisnosti, religiji, muzici i onome što bi moglo postojati na drugoj strani života. O sećanju i protoku vremena, o ljudima koji u nama ostavljaju neizbrisiv trag.

Religija je teološki ekvivalent prevarama sa životnim osiguranjem. Iz godine u godinu plaćate premiju, a zatim, kad vam zatrebaju usluge za koje ste – oprostite mi na izrazu – tako religiozno plaćali, otkrijete da je kompanija potraćila vaš novac i da on više ne postoji.

Buđenje je drugačije, te će možda onima koji traže uobičajene Kingove trikove biti dosadno. Što ne znači da je roman loš. Iako treba vremena do konačnog raspleta i akcije, putovanje je izuzetno ugodno. Na nešto preko tri stotine stranica, narativ obuhvata period duži od pedeset godina u životu drugorazrednog rok gitariste i zavisnika Džejmija Mortona i njegovu uvrnutu vezu sa harizmatičnim sveštenikom po imenu Čarli Džejkobs.

Intrigantna je mogućnost da se ispod izmišljene fasade krije malo autobiografske istine. Da li je ovo možda Kingov najličniji roman do sada? On je decenijama svirao u rok bendu i prilično je javno govorio o svojoj zavisnosti od droga. Morton, uverljivi pripovedač romana sa upečatljivim narativnim glasom, je gitarista koji je svirao na mnoštvu jeftinih singlova i osrednjih albuma. Između ostalog King i njegov pripovedač sličnih su godina, sa istom zalečenom povredom i obojica dele interesovanje za popularnu kulturu pod uticajem muzike.

„Muzika je važna“, jednom mi je rekao. „Književnost se zaboravlja, televizijske emisije se zaboravljaju, i voleo bih da mi kažeš šta si pre dve godine gledao u bioskopu. Muzika traje, čak i pop muzika. Pogotovo pop muzika. Možeš da se ceriš kad čuješ Raindrops Keep Fallin on my Head, ali će ljudi i za pedeset godina slušati taj pesmičuljak.“

Čini se da Buđenje ima dve paralelne priče, realističnu priču o životu Džejmija Mortona i horor stranu o rastućoj opsesiji Čarlsa Džejkobsa. Poput Viktora Frankenštajna, Džejkob je „ludi naučnik“, opsednut električnom energijom i u potrazi za kosmičkim smislom.

Ovo nije savršen roman, a Kingov prikaz Čarlija u drugoj polovini je najveća slabost knjige. Ono što njegov lik čini tako ubedljivim na početku je predstavljanje dobrog čoveka kojeg menjaju tragedija i ludilo kroz koje izaziva čitaočevo saosećanje. Ali, na žalost, kako priča napreduje, Čarli se pretvara u Bondovog zlikovca / ludog naučnika iz crtanog filma.

Srećom, ostatak knjige je kompaktan i likovi bogato definisani tako da ovaj pogrešan korak ne uspeva da izbaci iz koloseka priču vrednu čitanja. Kingova spremnost da odvoji vreme od radnje kako bi razvio likove i specifične teksture njihovih života imaju apsolutno smisla. Horor kada dođe – toliko je poražavajuć upravo zbog našeg ulaganja u njihove sudbine. Sve vreme prisutan je tihi ton, brujanje na stranicama. Fluktuirajući, ali nikada potpuno nestajući zvuk, koji pri kraju postaje krešendo.

Ali pazite. Kraj se svodi na nešto mnogo gore od cinizma ili čak nihilizma. Velika pažnja je posvećena detaljima i romantizaciji svakog aspekta života. Način na koji petogodišnjak oseća prašinu pod noktima i miris vazduha u noći prvog poljubca. Ovo je život, knjiga kaže. Nije li lep, tajanstven i zrači mogućnostima? Je li tako da će sve biti u redu?

„Ovo,“ rekao je on nama, „ovo je način da postignemo sosptveno prokletstvo znate, – ignorišući glas koji nam preklinje da prestanemo“

Pa, ništa od toga. Ljubav i logika prisutne su samo da bi čitaoca uljuljkale u lažni osećaj sigurnosti, a onda, baš u momentu najveće ranjivosti, King nas polije ključalom vodom urlajući: „Dobro došao u stvaran svet, naivčino!“

Potreban je majstor horora da uzme običnu, bezazlenu rečenicu poput „nešto se dogodilo“ i pretvori je u zamršenu, efikasnu spravu za izazivanje neprospavanih noći. Na kraju krajeva, King jeste čovek koji automobile, pse i decu čini zastrašujućim. Ako ste ljubitelj njegovog stila, Meri Šeli, Lavkraftovog horora i jezive fantastike, onda je Buđenje vredno čitanja. Likovi su vrhunski a narativ je ubedljiv čak i u najsporijim poglavljima. Sve je prisutno u ovoj knjizi. Uklete slike, misterija i čudesno mračna proza.

King stavlja smrt na pijedastal, na duboko lični, nostalgični način. Veći deo knjige govori o sredovečnom zavisniku koji se osvrće na svoj život, gleda protraćene godine i broji sitne trenutke savršenog zadovoljstva – dobar sendvič, porodično okupljanje na kome su se svi zaista slagali, ukradeni poljubac koji ima ukus cigareta i sjaja za usne – želeći da ih je, očajno, bilo još nekoliko, samo još par.

„Zlo je želeti da vreme što pre prođe“, govorila nam je mati … Verovatno je imala pravo, ali ne mogu da ne pomislim da bi takvi skokovi u vremenu bili blagoslov za one što žive loš život.

Čini se da najstrašnije od svega nije demonski automobil, klovn ubica ili neizlečiva kuga. Jednostavna, oštra stvarnost je da niko od nas ne odlazi živ odavde. Završetak romana je mračan i uznemirujući. Retko koji pisac će nas lakše podsetiti na bespomoćnu smrtnost i na sve to još i postavi pitanje: – kada pronađete odgovore, šta onda?

„Umrećemo jednog dana“ reče Čarli Braun svom prijatelju. „Da! – odgovori Snupi, „ali svih ostalih dana ćemo živeti“.

Buđenje u Vulkanu.

Prevod: Vladan Stojanović. Par primedbi. Posrbljena reč „rivajval“ na primer.