Emili Bronte „Orkanski visovi“

Mogla je to biti jednostavna romantična priča. Dečak voli devojku. Ona voli njega. Žive srećno i zadovoljno do kraja života. Ali orkanski vetar je duvao ka najvećoj ljubavnoj priči ikada napisanoj. I onda promenio pravac ka najvećoj priči o mržnji ikada napisanoj. I tako ih isprepletao i iskrivio da u ovom epskom romanu propatiše tri generacije.

Ja volim svog ubicu – ali tvog! Kako mogu?

Jedan od najpoznatijih i najsloženijih antijunaka književnosti je definitivno Hitklif. Bezdušni muž, otac i skitnica. Sposoban da voli podjednako snažno koliko i da mrzi i još sposobniji da kad dobije ono što želi pusti da mu izmakne. Ali bio je i ostao gotski heroj. Zbog svoje opsednutosti jednom ženom. Osvetoljubivom, razmaženom i stiničavom Ketrin čija se narav i postupci mogu okarakterisati kao gluposti poremećene osobe. Njihov odnos je oličenje pouke kakve nedaće može izazvati nestabilan temperament i fanatična ljubav sposobna samo za uništenje. Monstruozna opsednutost koja dominira decenijama i generacijama dve porodice. Prijatnu privlačnost fantazije koju njihova ljubav oličava – nekoga ko vas voli toliko duboko da sve što može učiniti je da zapali svet – teško je potceniti ali je veoma opasno priželjkivati.

Suštinski Orkanski visovi nisu ljubavni roman. Njegova genijalnost leži u načinu na koji se bavi ciklusima zlostavljanja. Priča o međugeneracijskom verbalnom, fizičkom i psihičkom nasilju koje za posledicu ima nastanak čudovišta. Kao studija opsesivne osvete i portret ciklusa zanemarenih i ugnjetavanih radnja je smeštena u okrutan svet. Svet gde su klasna struktura i rodna uloga neizbežni. Autorka brutalno ilustruje posledice pokoravanja i prkošenja sistemu u odnosu na sopstvene želje.

Zaplet je uznemirujući zbog detaljnog i nepokolebljivog prikaza najgoreg u čoveku. Bilijantna veština sa kojom Emili Bronte piše čini da strast i sebičnost budu prikazani u svom istinskom obliku bez preterivanja. Likovi su razmešteni po čitavom spektru verovanja i ideologija, a ipak neprestano pokazuju najgore od što čovečanstvo može da ponudi.

Budi uvek sa mnom – uzmi na sebe kakav god hoćeš oblik, muči me do ludila! Samo me nemoj ostaviti u ovom ponoru u kome ne mogu da te nađem! Oh! Bože! Ovo je neizrecivo! Ne mogu da živim bez mog života! Ne mogu da živim bez moje duše!

Roman ima neke slabosti poput ponavljanja radnje, upotrebe sličnih imena likova i previše detaljnih opisa situacija zbog kojih se gubi fokus na radnji. Ali narativno gledano istinski zaslužuje mesto među klasicima književnosti. Emili Bronte poetski prepliće teme dobra protiv zla, zločina i kazne, strasti nasuprot racionalnosti, osvete, sebičnosti, podela i pomirenja, haosa i reda, prirode i kulture, zdravlja i bolesti, pobune i prirode ljubavi.

Uprkos tome što je društvo danas drugačije nego pre dva veka, ljudi ostaju isti, mi se i dalje možemo poistovetiti sa emocijama karaktera. Kako nenamerne greške prošlih generacija dovode do emotivnog uništenja sledeće vrlo je lako upasti u zamku osude likova i ukazati na njihove greške. Ipak da li su okolnosti opravdanje za postupak ostaje na čitaocu da proceni.

#AninGodišnjiIzazov u Delfi Kutku. Čitajmo klasike! – Avgust 2021 Nagrađen prikaz.